Uzmi me!

Masa Anic

Probudio sam se u tuđem snu, onako, iznenada… 05:45, po tatarskom vremenu. Displej na jastuku čkiljio je kao pijani svitac, a kroz maglu izroniše slova koja su značila početak puta bez povratka: “Kažeš, brzo će jutro Niki… Jutro je uveliko ovde… Dobro jutro!” Ne, ovo definitivno nije moj san. Ja sam taj koji ne sanja, ja sam taj koji ne pamti…

ON:

- Ukrašću te… kao nabujali Dunav ovu zagrljaja željnu Savu, rekla mi je Nikolina, ispijajući treću limenku piva, a onda uputila taj neki pogled… iz prikrajka… iz one zabranjene periferije oka. Bio je to jedan od onih pogleda za nijansu duži od dozvoljenog… Onu neprimetnu nijansu. Onu nijansu koja se na svim jezicima isto zove. Zabranjena, dozvoljena, zar je to bitno ako je uopšte ima?

- Ne brini, kradem te samo pogledom, kazala je… njime i osvajam i ubijam… i zavodim… i radim to iz jednog jedinog razloga: Želim sebe da vidim očima ljudi koji me vole. – Uđi, rekla je, slobodno uđi… vidi šta je iza! Samo, pazi, ako ti se dopadne možda nikad nećeš poželeti da izađeš odatle. A ako se ne dopadne, možda nikad nećeš pronaći način da izađeš.

Uđoh… ni ne slutivši da će morati da me iz tog istog oka isteruje suzama. I ne slutivši da će se već u tom pogledu zaplesti u moje bore, kao deverika u mrežu priučenog dunavskog alasa.

Rekla mi je odmah: – Ne verujem tvojim očima! Suviše su lepe da bi govorile istinu! Persirao sam joj. Nije verovala ni da joj govorim “Vi” iz čiste bahatosti, nipošto iz bontona. A onda sam lagano prešao sa kurtoaznog “Vi” prešao na golišavo “Mi”. Buđenje je bilo baš onakvo kakva buđenja umeju da budu na toplim plažam Koh Samuia. Za razliku od nekih mojih ranijih, a sličnih buđenja iz prve sam je prepoznao… Možda zato što je ovako ovlaš pokrivena samo mojim pogledima bila još lepša nego sinoć. I sanjala je mene. Znao sam to. Osećao sam… što mu u ovakvim trenucima izađe na isto. Jutarnja davno zaboravljena mentalna erekcija izazvana ubrzanim radom srca prouzrokovanim pogledom na tu prelepotu, rasutu kao biseri pred polunagog bankrotiranog i emotivno ruiniranog sultana.

Iz radija se leno migoljila neka nostalgična nota i čekao sam nepomično da prepoznam šta mi to Studio B poručuje u ovom sudnjem času. Prva pesma tog jutra bila je ona Desankina: „Ne merim više vreme na sate, ni po sunčevom vrelom hodu. Dan mi je kad njene se oči vrate, a noć kad ponovo od mene odu…“ Bisera, za bisere. Šta mi to, koj’ qrc puštaju, rekli smo da nema patetike.

Čudo su te oči bile… te koje su me ukrale kao Dunav Savu. Onu koju smo sinoć gledali kao veliko bioskopsko platno, uz tonu kokica, na samo nama poznatom mestu sa kojeg Sava izgleda kao more. Čak i ovako zaklopljene znao sam da me gledaju, dok pokušavam da im se pod kapke, pa onda dalje sve do stomaka uvučem pulsirajućim imaginarnim leptirićima. Lagao sam da nisam zaljubljen najmanje N na zilioniti puta do tada, ali sam lagao da nisam odljubljen uvek za jednom više. Ne kažem: Od života sam tražio mnogo… a dobio i više od toga. I ne žalim se, jer neki nisu dobili ni šansu da nešto od toga makar i požele. Plašio sam se da ćemo najmanje oboje već sutra, što znači danas, biti preponosni da svoje misli i naglas priznamo. A onda će krenuti čežnjivost koja nas tera iz oka u periferiju razuma, na deponiju najmanjeg dela malog mozga.

Niki, onog ko te želi nikad ne teraj da te gleda, ako ne može da te vidi. Nateraćeš ga ili da te želi još više ili da te nikad ne vidi kako treba.

Vrh fotka

ONA:

Probudila sam se iznenada, u nečijem tuđem snu. Ne pamtim naslov, znam samo da je sve ono ispod njega bila neka potpuno neverovatna priča. Uspavana šiparica iz mene bila je brža i zgrabila je halapljivo telefon, grozičavo otključala poslednju poruku: – Niki, ljubavi, pazi, ja bih sad trebalo da vidim da si bila online (a nisi), pa da mrem što se ne javljaš… već, hmmm 8 sati, 50 minuta i nešto sekundi. A kažu da antibiotici ne smeju da se konzumiraju na duže od 8 sati, navodno ne deluju.

Dodji da ti pijem krv… Čuj, Niki ljubavi, jbt, šta mu je, jel on zaista misli da je ovo stvarno. Ili ja uopšte ne vidim koliko zaista jeste stvarno. Jel se sa “ljubavi” ljudi vezuju jedno za drugo?

- Umem ja i da glumim da me ne zanimate, rekao mi je: - Kao, ono, tipa, lajkujem Vas jednom nedeljno da vidite da sam tu i foliram kurcobolju trećeg stepenaNego mi nekako svaki pogled na Vaše ime širi zenicu, pa prsti ne slušaju mozak.

Pomislih: – Kako prehabana žvaka, prejeftina za tako prepopotentnog tipa. Ne, definitivno nisu svi oni isti! Nisu, uvek ima onih koji su još ISTIJI! Kupovina je trajala veoma kratko. Bilo je dovoljan prvi ućut i pogled kroz mene. I to je bio TILT. Žeton je bio progutan, a fliper je krenuo da šamara lopticu po čitavom mom organizmu. Otpila sam poslednji gutljaj treće limenke piva i bacila 3013 kilometara daleki pogled na savsko beogradsko more. Svetla starog mosta prelamala su se po površini reke taman onoliko nežno kao i njegova ruka koja se, mađioničarski vešto našla oko mog struka.

- Nisam zaljubljen, rekao mi je, samo tako izgledam… I to nije moje trenutno, već moje životno stanje.

Ukrašću ga, kao Dunav ovu istu Savu, pomislih, shvatajući da mi već izvesno vreme nepogrešivo čita misli. Nije mi bio prvi, da se ne lažemo. Čak ni prvi u tom veku. I nisam bila neka svetica, bogorodica, ona što se zaklinje da će da prestane da se zaljubljuje… čim se zaljubi.

Sećam se priče moje bake, koja je umela da mi dosoli: – Nikolina, mene muška ruka nije ni dotakla pre braka, a vidi kako se vi samo razmenjivate.Nije, baba, znam, nego si se udala sa 15 godina, a meni je već trideseta.

I sad kao sanjam, a ne znam jesam li zaista budna i da li je ovo zaista stvarno. Gleda me, znam, osećam dodire njegovih očiju na sebi. I znam da zna da ga upija, jer buđenje će značiti moranje, a moranje će značiti prestanak ove čarolije. I ove igre prepoznavanja nekih neverovatnih misli.

Kad god ti se u životu pruži prilika, ne oklevaj… Jer, prilike su toliko retke i unikatne da bi se propuštale… One su kao duga… S neprilikama je unekoliko drugačije… One su kao kadar smušenog snimatelja… Kad se pojavi, baš tada, po nekom glupom pravilu ili nestane trake, ili se isprazni baterija na kameri… a prilika postane… pa, baš kao duga… i nestane.

Razmišljala sam o svim mojim nepropuštenim prilikama i uzaludno neusnimljenim dugama dok je izlagao svoju teoriju o prečici do mog kreveta: – Kada ovdašnji muškarac postane romantičan obično je razlog ili žena koju ne zaslužuje ili je uspeo da konačno kupi nov automobil koji njega ne zaslužuje. Jer, srbosapiensima je žena kao auto! Kao nova minika. U početku ti je najlepši, obožavaš da ga gledaš, da sediš u njemu, da slušaš zvuk motora, da uživaš u njegovom mirisu… a onda, vremenom počneš da mu pronalaziš mane. Kad znaš da je pravi za tebe? Tek kad baš te mane počneš da voliš! – Eto, reče, vidite li Vi kako i ja umem ponekad da budem romantičan?!

Pomislih: Kada onaj ko te želi može da te vidi, a da te ne pogleda, nema sumnje da te nikada ne može videti kako ne treba! A onda sam prestala da mislim prešavši s njegovog bahatog „Vi“ na moje i samo moje „Mi“.

Sve ostalo bilo je samo deo nečijeg tuđeg sna ili deo jave koja će se tek desiti.

Mima2

JA:

Neko mi je na fejsbuku nedavno postavio pitanje: Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. A zašto svima smeta kad smo drugačije budni? Kad imamo drugačiji stav, drugačiji pogled na svet? Nisam odgovorio, ali sad sam pokušavao da dokučim koja vrsta hromozoma je kriva za to što mi je baš sad stalo vreme.

Borim se tako s mislima… I misli me, polako, ali sigurno pobeđuju! Kažu: krivo je vreme! Znam, krivo je zato što prolazi… nekad prebrzo, nekad presporo, ali jebeno i prokleto prolazi… Kada sam postao siguran da su misli počele da me pobeđuju? Onda kad sam počeo da ih čujem! Konačni poraz će biti kad budem uspeo da čujem i tišinu! Jer, tišina je definitivno najveći poraz na svetu! A poraz od pobede ne deli mnogo… samo nijansa… E, vidiš Niki, ta nijansa se na svim jezicima sveta uvek isto zove! Uzmi me!

Aleksandar Sale Jovanović

P.S. Posvećeno onoj koja me je naterala da posle mnogo godina napišem autorsku priču… iz ruke, u dahu Ova priča je deo moje nove knjige. Knjiga je deo mog starog života.

Jednako kao i priče “Marina, čudno ime za ljubav”, “San gospodina Majevskog” ili “Treći Jozefov san: Pesma vetra”

Comments are closed.