Treći Jozefov san: Pesma vetra

Pesma vetra

Vetar, kao sveštenik sa pokrzanom mantijom od uzvihorelog lišća, promuklo i pomalo grubo terao je nagaravljene opiljke sa zgarišta u dubinu, ka useklini između dva polusrušena zida nekadašnjeg doma, kao u tor zaštićenih leđa i prkosnih grudi, spreman na poraz od daleko nadmoćnijeg protivnika. Razređeni tamni oblaci u talasima su donosili sitnu, skoro nevidljivu kišu, zapljuskujući poput parangala stari zatrpani bunar i puneći mu, kao od majčine dojke otkinutu zdelu. Padala je podsećajući zgarište da se neposredno ispod i iznad vatre nalazi voda kao njegov nepobitni sluga i jedini večiti gospodar.
Pesma vetra bilo je nešto što se Jozefu učinilo odveć poznatim. Ne samo da je bio muzički obrazovan, kao uostalom i sva deca iz škole koju je pohađao, već je i sam imao onaj dar osećaja nevidljivih niti i paučine koju ona tako imaginarno plete. Obično bi, čuvši neku novu melodiju, zatvorio oči i odlutao miljama i miljama daleko nošen notama poput ćilima istkanog od mekih pera mladih paunova, prelazeći u brišućem letu beskrajna mirisna zelena polja detelinare, provlačeći se kroz biserne slapove nevidljivih vodopada i prodirući kroz dubinu šumske tame zaštićen tek lakom koprenom suza koje su mu se gotovo redovno nalazile u uglovima poluotvorenih očiju, kao kakav mikrosvet koji je tako hitro zakovitlao u svojoj prebujaloj mašti. Ne sluteći da će ga ikada valovi sudbine odvojiti od nje kao od peščanog žala, muziku je doživljavao kao nešto što mu teče venama, kao svežinu koju je udisao i kao misao kojom bi započinjao i završavao tadašnje školske dane.

Muzika je bila njegova prva ljubav, najveća tajna i jedini njegov svet. Varošica u kojoj je rođen nalazila se na samoj ivici Ugarskog carstva i živela je onim životom kojim slična granična mesta žive. Uvek užurbani meštani imali su hroničan nedostatak sati u toku jednog dana i nedostatak dana u istoj sedmici, mahom zbog neprestanih trgovinskih, a delom i zbog poslova vezanih za spremanje letine, za koju i od koje su od vajkada živeli.

Jozef 2

Njegov otac bio je Nesbasšad Elégtelenszeretett, deveti po redu knez koji je svoj više protokolarni položaj uglavnom koristio ne bi li sinu jedincu pružio školovanje koje kao plemić i zaslužuje, i koje će, kako se iskreno nadao malom Jozefu pomoći da u budućim vojnim i državnim previranjima sačuva obraz i titulu, ali i živu glavu. Muzička akademija koju je pohađao Jozef bila je jedina u istočnoj Ugarskoj, ali je ujedno i bila pod Austrijskim patronatom i uticajem jer su i svi učeniji učitelji muzike toga vremena dolazili upravo sa druge strane nevidljive granice, a kompozitori uz čija se Nokturna i Valcere kao beba budio i uspavljivao bili su upravo njegovi kasniji mentori. Čudno je samo bilo da, koliko god je pokazivao sklonosti i neraskidive ljubavi prema notama i muzici, nije imao želju da i sam izvodi sva ta dela. Čak ga ni jedan instrument nije privlačio onim žarom neophodnim za posvetiti mu se svim svojim bićem, što je u takvoj školi bio preduslov za kasnije ozbiljno bavljenje muzikom. Prožet svakodnevnim zvucima koji su se u njegovoj glavi mešali stapajući se u Adađa ili Andanta, Jozef je tonove osećao bolje i iskrenije od drugih đaka beležeći i opisujući notama čak i svakodnevne pojave samo njemu čujne poput klizanja kapi rose po listu popinog cveta ili paukovog neumornog pletenja mreže.

Jozef 1
Komponovanje pesme vetra je bilo nešto što mu je nekada predstavljalo svakodnevnu razonodu od internata do škole… Večito je tražio taj deo koji fali da njegova simfonija dobije svoj rasplet. A sada? Sada je, u ovom pustom ratnom zaklonu taj zvuk ličio na jauk…na bolni ropac umirućeg.
Već druga noć kako je ležao ranjen… napušten od saboraca koji su otišli dalje u paljenje i skrnavljenje ove predivne zemlje… U kojoj je on bio po prvi put, iako živeo ne tako daleko… i u koju je njegov otac često dolazio najmanje dva puta u toku godine obilazeći je sa Đorđijem Krstićem, svojim velikim prijateljem, za koga je sinu govorio da je jedini Srbin u stanju da naslika muziku koju mnogi ne umeju ni da čuju… Obilazili su taj nadareni slikar i njegov, vazda nasmejani dobroćudni otac seoske slave isabore, kolonije, vašare odlazeći sve do nekakvih udaljenih i, kako kažu najlepših od svih Karlovaca. Iz tih obilazaka stari knez se obično vraćao veseliji i uvek sa par dana docnjenja. Mnogo puta je Jozef poželeo da pođe sa ocem i upozna te ponosne i dobre ljude, vesele do besmisla i otvorene do beskraja, ali i ponosne do samouništenja kako je tata umeo da kaže. Ipak, obaveze u internatu i kratkotrajne posete rodnom domu koje je uglavnom provodio uz majku, onemogućile su ga da svojim očima, u miru vidi i čuje nastavak one iste ravnice u kojoj se u istu melodijsku liniju stapaju duše i vetrovi. Onaj isti kraj horizonta koji nekome s one strane života i smrti predstavlja početak…
I evo ga u toj zemlji u kojoj je, u pauzama između grmljavine topova i brek čuo samo pitke lage i koja je bila nežnija od bilo kog Alegra agitata i slikovitija od talasa rekvijema… evo ga u njoj mobilisanog, kao osvajača… kao tiranina.
Ležao je nemoćno podno jedinog preostalog zida srušene kuće nekog srpskog domaćina koju je njegova prethodnica tako bezdušno zapalila. Slušajući vihorovu odu, krvareći je čekao spas ili sudnji čas, sećajući se majčinih reči kako su istina i ljubav jedine note duše i ogledalo srca.
Prepušten sudbini otvorio je oči i zaplovio niz tok nabujalih osećanja čekajući svoj trenutak istine. Zapevušio je, praćen čembalima i trubama svoj lični posmrtni marš.

- Tan, tanananana, tanana, taaananananana…

Zvuk truba koje su se tiho gubile u daljini, mešale su se sa vihorom i sve tišim jecajima u prašini seoskog groblja na kojem je upravo sahranjen sin jedinac poslednjeg paorskog kneza. U svom trećem i poslednjem snu… u svom konačno završenom delu… U svojoj “Pesmi vetra”…

(Priča “Treći Jozefov san: Pesma vetra” je samo deo moje neobjavljene knjige… a ta knjiga je, kao i sve ostalo deo mog starog, odavno objavljenog života… Jednako kao i priče “Marina – čudno ime za ljubav“ i “San gospodina Majevskog“)

A.S.Jovanović

Comments are closed.