Poslednji ples

0

Baš na mestu na kome Sava iz četvrte brzine prebaci u drugu i počne da pravi one male virove, kao dukate na nedozrelim devojačkim grudima, neposredno pre no što se prepusti ušću kao svom prvom i jedinom ljubavnom zagrljaju, reka počinje pesmu koju mogu čuti samo usnuli alasi dok izranjaju iz lepljive sumaglice, ali ni oni je, zbog običaja da svoje uspele ulove slave, a neuspele utapaju u čašici, ne mogu zapamtiti.

2
Oni koji su rešili da sa početne stanice »stari plehani most« potraže prečicu za raj, čuju je, ali neposredno pre dodira sa vodom.
Zaljubljeni parovi koji u neposrednoj blizini, razbacani po zidinama, razmenjuju prve uzdahe, jedinstvenu i neponovljivu melodiju ne mogu razaznati od dobovanja sopstvenih srca.

1
Mnogi koji su pokušali da upamte huk reke koja umire pevajući, poput ptice iz jedne legende, ostali su praznih šaka jer je reka podno Vajsenburških zidina vešto, poput starog crkvenog arhivara čuvala svoju bol prepletenu s glasovima izgubljenih duša ratnika koji su u njenim, poput šampanja penušavim vodama, pronašli svoje poslednje konačište.

A nekada se tu verno i nežno, u svojoj najlepšoj balskoj haljini, praćena notama bečkog valcera, podvlačila pod skute Dunavu, elegantnom, ali žustrom gospodinu u modrom fraku, koji bi je svojim brzim i odsečnim, skoro oficirski elegantnim naklonom nemo molio za ples, a potom bi praćeni uvek gladnim pogledima savskih galebova zaneseno plesali sve do Crnog mora. Preko dana bi se zaljubljeno prelamali na pramenovima sunca koji su se poput oštrih mačeva mladih potporučnika probijali kroz gusto ostrvsko rastinje, a u noćima bez meseca nošeni sudbinom dugo i strasno bi šnirali svoje valove praćeni tek diskretnim treptajima obalskih svitaca.

A onda je došlo vreme za poslednji ples…

3

 P.S. Ovo je samo deo priče “Ušće”, objavljene 2001. u knjizi “Pazi tramvaj!”
Foto: Facebook grupa “Udruzenje ljubitelja reke Save Zeleni Raj”

Pročitajte i priče:

Uzmi me!
„M-A-R-I-N-A… Čudno ime za ljubav!“
Treći Jozefov san: Pesma vetra
San gospodina Majevskog
Mesec u očima

ĐAČIĆI, PRVAČIĆI, ZA DOMOVINU S TITOM – NAPRED! (01.09.1974.)

 

Foto: "Pazi tramvaj!"

Foto: “Pazi tramvaj!”

Bila je to 74. godina, poznata samo po tome što je dolazila odmah posle 73, a neposredno pre 75.

Zaobišli su je i zemljotresi i poplave. Ratovi tada nisu bili u modi, bar na ovim prostorima, a za neke tamo daleko, bolelo nas je naše nesvrstano pionirsko dupence. Proleteri svih zemalja su bili ujedinjeni; zimovanja, letovanja i odlazak u šoping, u »Trs«, glavni grad susedne Italije bili su normalne pojave, a mi smo imali po sedam godina, plus minus koji mesec, naviku da se još uvek uspavljujemo sa nečim plišanim i veru u Deda Mraza. Prvo znanje koje smo kasnije stekli bilo je da je pomenuti debeljko u stvari »imperijalistićki uljez«, a da je za sve poklone, radosti i uostalom i za to što smo rodjeni, zapravo zaslužan drug sa slike iznad table. Pošto su mi se baš nekako u to vreme roditelji i zvanično raskrčmili poželeo sam da mi »Deda Drug« donese nešto što će mi promeniti život.

A on mi je doneo školu…mesto gde se stiču znanje, drugari i prve simpatije i mesto koje se  prvo voli, zatim mrzi pa onda, kad se završi, voli duplo više. Tog vanredno toplog prvog septembra krenuli smo u susret novom životu, prvim ljubavima, ukorima i pohvalama, boginjama i zauškama, prvim problemima, i rekli zbogom detinjstvu.

Kao što i dolikuje lepo vaspitanom budućem pioniru, pristao sam da me očešljaju po njihovom, navukao omražene sandale na bele sokne i uz dve intervencije sa strane, iz džepova povadio duplikate – Necera, Brajtnera i ćelavog Latoa i krenuo u »bolje sutra«,

»… u kome i mi pioniri moramo učestvovati gradeći našu socijalističku federativnu domovinu svojim znanjem, jer samo tako možemo ostvariti ciljeve koji su pred nama. I zato, na kraju, želim vam dobrodošlicu uz pionirski pozdrav: ZA DOMOVINU S TITOM – NAPRED«, grmeo je buckobas za mikrofonom u pretrpanoj školskoj sali. Mi smo se samo zgledali ispod oka i čekali da se nešto dogodi. A onda su nas pozvali na improvizovanu binu i poređali za fotografisanje.

»Šta ćemo posle?« izgubljeno me je upitao klinac iz kraja, i jedini Zoran koga sam do tada poznavao.

Pošto imena Stefan, Luka, Vuk, Andrea ili Tea nisu bila primerena revolucionarnim tekovinama tog vremena, oko nas je, što stajalo, što čučalo, bezbroj zalizanih Zorana, Dragana, Gorana, Ivana, Vesni, Jelena i Tanja  i  poneki Aleksandar, Petar, Jovan i Miša.

»Ne znam…valjda ćemo da idemo kući«, odgovorio sam mu nameštajući kragnu, a opomenut maminom gestikulacijom iz publike.

»Ej ljudi…ja sam Vladimir. Imam duplikat Katalinskog«, reče nešto glavatiji plavušan iz reda iza nas. »Pa šta, i ja imam dva«, požele mu Zoća toplu dobrodošlicu.

I pošto su posle petnaestak minuta nameštanja uspeli da ušteluju nas, učitelje i zastave i slike, nastade prva i jedina zajednička fotografija, budućih fudbalera, kosmonauta, vatrogasaca i milicajaca, učiteljica, balerina i doktorki…

Iste snove imali smo i još uvek iste laži lagali smo…da život će nas rastaviti tada znali nismo.

I nisam znao da ću je dve hiljade i neke kao ostareli pionir koji nije uspeo da postane ni svemirski putnik niti Dule Savić, setno i kroz špalir suza gledati požutelu. I da mi je umesto ovog Pentijuma neki Hal, vrlo rado bih se vratio u tu divnu 74. i makar minut-dva virtuelno ponovo bio sa njima.

Bar da im kažem da ne idu nikud, jer kuda god da krenu doći će do nekog kraja…da ne daju Krojfa za poslednju slajbu koja im fali.

Jer albumi, kada se popune, nikome više nisu važni.

Čak se i duplikati pobacaju.

(Uvodna priča iz knjige “Pazi tramvaj!” objavljena 2001. u Beogradu. Uvodna fotografija napravljena je na današnji dan, pre tačno 40 godina, u Osnovnoj školi Sava Kovačević, istoj onoj koju je pre mene pohađala i moja majka).

P.S. Pogledajte svoje fotografije iz tog vremena… ako ništa drugo shvatićete koliko ste imali srećno detinjstvo… ako ste uopšte imali detinjstvo!

Đaci prvaci, OŠ Sava Kovačević, 1974.