BLOGOMANIJA 2012: DA LI JE BLOG POSTAO KOLUMNI GLOG?!

Do pre samo godinu dana san svakog blogera bio je da postane kolumnista. A onda su ti neki interneti, “mejlevi”, “sajtevi”, virali, šerovi, SEO-vi, pejdževi i tviteri postali dostupni i razumljivi svima. Čak i kolumnistima. Poput pauka web je ispleo svoju mrežu oko čitave planete. Ko je uspeo da se za nju uhvati na vreme preživeo je, ko joj se opirao u njoj je našao ili će tek pronaći svoj poslednji ENTER.

Blogeri su gotovo preko noći postali bitna kategorija, a njihovi postovi brži, lepršaviji i raznovrsniji, oslobođeni stega i pritisaka, lišeni staromodnog  kolumnističkog odela od tvida. Postali su toliko dostupni, da je danas gotovo svako dobio mogućnost na zvanični i javno izraženi stav.

Za razliku od blog posta, za koji je potrebna sića, dobra volja i bilo kakav povod, status kolumniste je morao da se zasluži. Ne računajući vanvremenskog Tirketa, grandioznog Preleta, lucidnog Tijanića gotovo svi ostali su morali kredibilitet vredan sopstvenog kutka da zarade ostavljajući mozak na rezervi, muda u večitom procepu, a srce na terenu. Morali su da budu beskopromisni, dozirani, samo svoji, prehrabro ludi i diplomatski prikočeni kad i gde zatreba. Morali su da umeju da kažu ono što čitalac želi, a ne može ili ne ume, na način na koji će biti autentičan, originalan, stručan, analitički, edukativan, ali razumljiv. Morali su da daju poruku, da upere svoje kolumnističko svetlo ka izlazu iz tunela u koji svakim svojim minijaturnim umetničkim delom ulaze. Biti kolumnista u Srbiji bila je čast. Za nekog dobrano preplaćena, za nekog nikad zaslužena, ali za svakog – ČAST!

A onda je pobedila demokratija, a vlast je devalvirala čast. Boja na novinama postajala je sve bleđa, papir sve tanji, tiraži sve manji, a kolumnisti sve manje svoji. Oni malobrojni koji nisu želeli da se predaju sami bili su razoružani na jedan od dva omiljena načina vlasnika svega i svačega – finansijski ili fizički.

Sunovrat printa gotovo istovremeno posklopio se sa onlajn revolucijom i za samo nekoliko meseci reč „kolumna“ kao da je ostarila za više od 100 godina. Ono malo preteklih analitičara u ono malo preživelih print izdanja postali su artisti na žici koja vodi preko ambisa ispod kojeg se, poput besnih pasa vlasnici i „vlasnici“ polumrtvih medija bore za svoje parče crvljive šnicle. Postali su taoci nemanja.

Pojedinci su na vreme skinuli odelo od tvida, ogrnuli ono modernije od twitta i nastavili da duvaju u propeler vetrenjače. Pojedinci su svoju skribomaniju izlečili kreativnim samoubistvom. Pojedinci su gotovo nestali.

Kosrist blogokratije ipak je jednako opasna kao i njena kolateralna šteta u vidi ziliona polupismenih poluidiota koji su se drznuli da se samoproglase bitnim blogerima. Svet u kojem blogerska scena Srbije pokušava da se postavi na nekakve klimave staklene noge jednako je anarhičan odumirućem printu, sa osnovnom razlikom što je za sticanje statusa „internet kolumniste“ sada potpuno nebitno proći bilo kakav period inicijacije. Dovoljno je okačiti svoje pisanije na neki od besplatnih servisa ili na svoj lični, od kevine penzije zakupljen sajtić, šerovati na društvene mreže, nahvaliti par šatro bitnijih sujetnih kolega, mahom „ja, pa ja“ autora i već si postao – BLOGER. U moru budalaština, nebitnjačkih tekstova, često pisanih kao na popravnom ispitu iz srpskog za sedmi osnovne postalo je gotovo jednako nemoguće doći do autorskog komentara vrednog trošenja 10 kvalitetnih minuta života kako bi on postao kvalitetniji makar za minut više od toga.

Jer to je nama naša borba dala, da imamo blo post lišen bilo kakvog spinovanja, lobiranja, jeftinog preprovidnog promovisanja… za maršala.

Upravo Kizina Blogomanija predstavlja početnu tačku i prekretnicu sa koje se može u dva pravca. U totalnu anarhiji, gde će nekvalitet, svaštarenje, ljubomora, banalni sponzorluk i arčenje autorstva ubiti kredibilitet i ono malo kvalitetnih autora s potencijalom da budu noseći stubovi onlajna. U brlog u kojem će svi biti veći ili manji volonteri i gde neće niko moći da odvoji zrno od kukolja, na radost one iste demokratske vlasti koja ostaje bez jednog od najopasnijih dresera, kritičara i kontrolora. I gde će se blogeri izdržavati od sopstvenih zanoktica.

Ili u smeru koji podrazumeva borbu za integritet, kreibilitet i poštovanje stečeno kvalitetom. Borbu da budu objavljivani gde treba i plaćeni koliko zaslužuju. Ni manje ni više. Gde će reputaciju sticati onako kako su je sticali kolumnisti… oni isti koji će ostati pusta nedosanjana blogerska želja.

Umesto P.S. Da postoji kladionica sa ovom ponudom stavio bih brdo para na opkladu da će mnogi blogeri postaće veći kolumnisti nego što bi ikad bili da im se ostvario onaj san s početka ovog teksta. Za razliku od njih mnogi kolumnisti nikad neće postati blogeri. A svet neće prestati da se vrti, baš kao što će autor s mudima, svojim stavom i kvalitetom biti poštovan koje god odelo bude obukao i objavljivao na novinskom papiru, vebu ili listu kupusa.

Autor ovog blog posta zvanično je najčitaniji srpski kolumnista u poslednjoj deceniji. Od 2002. Godine do danas objavio je preko 2.500 kolumni i autorskih komentara u više dnevnih novina, nedeljnika, mesečnih izdanja. Prema istraživanju, svaku njegovu kolumnu u rubrici „Sir Oliver“ 2007. godine u magazinu Scandal u proseku je (mimo interneta) čitalo više od pola miliona ljudi. Od 2009. Do 2012. objavljivao je kolumne u Dnevnim novinama Press na dnevnom nivou, što je poduhvat bez presedana na srpskoj medijskoj sceni. Autor je više romana, nagrađivanih priča, eseja, scenarija, TV i radio emisija. Trenutno angažovan na projektu Telegraf.rs.

 

Blogomanija 2012. (Stara planina 7. – 9. 12. 2012)
(preuzeto sa sajta www.blogomanija.me)

Blogomanija je regionalna konferencija posvećena blogu i blogerima, koja će se održati od 7. do 9. decembra u hotelu Falkensteiner Stara planina. Na konferenciji će se okupiti najpopularniji blogeri iz Srbije i celog regiona, kao i veliki broj posetilaca koji prate i poštuju njihov rad ili žele da uđu u vode blogovanja. Tema prve Blogomanije biće uticaj blogova i društvenih mreža na društveni i politički život u Srbiji i regionu.

Blog je jedno od najefikasnijih oruđa u formiranju stavova najširih slojeva društva, i potpuno slobodan izraz mišljenja nezavisnih i često veoma stručnih autora. Takođe, blog je trenutno jedan od najdominantnijih načina za promociju pojedinaca i kompanija.

Cilj Blogomanije je uspostavljanje komunikacije između regionalne zajednice blogera i kompanija, države, kao i dijaloga između online i offline medija. Ideja je da se na jednom mestu okupe svi sadašnji i budući blogeri kako bi razmenili i stekli nova znanja o ovom sve moćnijem medijskom kanalu koji menja svet oko nas.

 

 

 

TOŠE PROESKI (1981-2007): Zajdi, zajdi, pali anđele!

Kolumna koju sam napisao tog tužnog 16.10.2007 i koja je objavljena dva dana kasnije! Prema zvaničnim podacima pročitalo je više od milion ljudi u Srbiji! U znak poštovanja, a na ovu tužnu godišnjicu, objavljujem je i online!
Zajdi, zajdi!

Ne postoje velika i mala ljubav! I, nekada reči nisu dovoljne da se ova emocija opiše ili izrazi. Ne postoje velika i mala bol! Često nijedna suza nije dovoljno duboka da se prepuni nečija duša!
Do pre nekoliko dana bio sam ubeđen da ne postoje velika i mala smrt. A, onda je otišao Toša! I sada svaki pedalj svoje vere u ljubav, bol i iskrenu tugu dovodim u pitanje. Jer, nije otišao tek neko! Otišao je jedini čovek koji nije imao senku na balkanskoj estradnoj sceni. Otišao je bezgrešnik!
U jednom od brojnih intervjua, Toše je u novinama koja uređujem pokušao, pre par godina, da se, ničim iznuđen, prikaže kao veliki ljubavnik. Na nagovor osobe koja je vodila računa o njegovoj karijeri, pristao je tada da ispriča nešto što ga je na tren učinilo mačo likom umesto plišanog mede. Iako su svi, pa i on znali da je to nepotrebno, piar savetnici su mislili da će šatrošvalerski tarzanizmi biti još jedan vetar u jedra njegove karijere. A, karijera je i tada, ali i nakon toga imala svoju najčistiju viziju, jer niko tako talentovan nije se rodio na ovim prostorima još od Zdravka Čolića, pa još tri veka unazad. Sad se kajem što sam pristao da objavim njegovu namensku izjavu, naletelu u vreme kada su neki dušebrižnici, iz čiste dosade, dovodili u pitanje seksualno opredeljenje malog princa.
Po njemu sada će se nazvati neki festivali, pojaviće se “bezbroj” bliskih kolega kojima je obećao poslednji duet, biće objavljeno nekoliko »poslednjih intervjua«, a Todor, plišani meda balkanske estrade, ostaće nekima od nas merna jedinica za snagu vere u ono gore.
Ne postoje velika i mala vera. Ono u šta sada ne želim da verujem jeste bilo kakvo popovski zamumuljeno opravdanje da je morao da ode neko ko je to najmanje na ovoj planeti zaslužio. Da uvek najbolje od nas dragi Gospod prima preko reda, iz samo njemu znanih razloga. Ne verujem više u ona »nekakva« obrazloženja, izrečena od strane ovozemaljskih skretničara za raj. Verujem samo da je tik uz nekog mog Boga, mesto našao dobri Toša.
Za neke ljude mislite da će večno živeti, smejati se, disati, hodati i biti deo vašeg života. I da će večno pevati himnu bogova, na neki svoj, poseban način.
Zajdi, zajdi, naše jasno sonce, i neka ti Bog dušu čistu prosti!

16.10.2007.

Press.rs

Pročitajte i priču “Marina – čudno ime za ljubav”!