Poslednji ples

0

Baš na mestu na kome Sava iz četvrte brzine prebaci u drugu i počne da pravi one male virove, kao dukate na nedozrelim devojačkim grudima, neposredno pre no što se prepusti ušću kao svom prvom i jedinom ljubavnom zagrljaju, reka počinje pesmu koju mogu čuti samo usnuli alasi dok izranjaju iz lepljive sumaglice, ali ni oni je, zbog običaja da svoje uspele ulove slave, a neuspele utapaju u čašici, ne mogu zapamtiti.

2
Oni koji su rešili da sa početne stanice »stari plehani most« potraže prečicu za raj, čuju je, ali neposredno pre dodira sa vodom.
Zaljubljeni parovi koji u neposrednoj blizini, razbacani po zidinama, razmenjuju prve uzdahe, jedinstvenu i neponovljivu melodiju ne mogu razaznati od dobovanja sopstvenih srca.

1
Mnogi koji su pokušali da upamte huk reke koja umire pevajući, poput ptice iz jedne legende, ostali su praznih šaka jer je reka podno Vajsenburških zidina vešto, poput starog crkvenog arhivara čuvala svoju bol prepletenu s glasovima izgubljenih duša ratnika koji su u njenim, poput šampanja penušavim vodama, pronašli svoje poslednje konačište.

A nekada se tu verno i nežno, u svojoj najlepšoj balskoj haljini, praćena notama bečkog valcera, podvlačila pod skute Dunavu, elegantnom, ali žustrom gospodinu u modrom fraku, koji bi je svojim brzim i odsečnim, skoro oficirski elegantnim naklonom nemo molio za ples, a potom bi praćeni uvek gladnim pogledima savskih galebova zaneseno plesali sve do Crnog mora. Preko dana bi se zaljubljeno prelamali na pramenovima sunca koji su se poput oštrih mačeva mladih potporučnika probijali kroz gusto ostrvsko rastinje, a u noćima bez meseca nošeni sudbinom dugo i strasno bi šnirali svoje valove praćeni tek diskretnim treptajima obalskih svitaca.

A onda je došlo vreme za poslednji ples…

3

 P.S. Ovo je samo deo priče “Ušće”, objavljene 2001. u knjizi “Pazi tramvaj!”
Foto: Facebook grupa “Udruzenje ljubitelja reke Save Zeleni Raj”

Pročitajte i priče:

Uzmi me!
„M-A-R-I-N-A… Čudno ime za ljubav!“
Treći Jozefov san: Pesma vetra
San gospodina Majevskog
Mesec u očima

Mesec u očima

Boninovo, Dubrovnik, maj 2015.

Boninovo, Dubrovnik, maj 2015.

Rekla je: Želim sunce, želim da dotaknem zvezde.

A on joj je kupio mesec.

Rekla je: Nemoj mi kupovati ono što ti nisam tražila. I otišla je.

Tako brzo, da nije ni stigao da joj kaže da joj sunce ne može kupiti.

Jer, to sunce je bila ona. Bila i zauvek će ostati njegova zvezda.

I ostavila ga je da tuguje. Sam. Sa mesecom. U očima.

P.S. Ovo je samo početak… ili kraj neke nove priče.
Priča je deo moje nove knjige.
Knjiga je deo mog starog života.

Uzmi me!

Masa Anic

Probudio sam se u tuđem snu, onako, iznenada… 05:45, po tatarskom vremenu. Displej na jastuku čkiljio je kao pijani svitac, a kroz maglu izroniše slova koja su značila početak puta bez povratka: “Kažeš, brzo će jutro Niki… Jutro je uveliko ovde… Dobro jutro!” Ne, ovo definitivno nije moj san. Ja sam taj koji ne sanja, ja sam taj koji ne pamti…

ON:

- Ukrašću te… kao nabujali Dunav ovu zagrljaja željnu Savu, rekla mi je Nikolina, ispijajući treću limenku piva, a onda uputila taj neki pogled… iz prikrajka… iz one zabranjene periferije oka. Bio je to jedan od onih pogleda za nijansu duži od dozvoljenog… Onu neprimetnu nijansu. Onu nijansu koja se na svim jezicima isto zove. Zabranjena, dozvoljena, zar je to bitno ako je uopšte ima?

- Ne brini, kradem te samo pogledom, kazala je… njime i osvajam i ubijam… i zavodim… i radim to iz jednog jedinog razloga: Želim sebe da vidim očima ljudi koji me vole. – Uđi, rekla je, slobodno uđi… vidi šta je iza! Samo, pazi, ako ti se dopadne možda nikad nećeš poželeti da izađeš odatle. A ako se ne dopadne, možda nikad nećeš pronaći način da izađeš.

Uđoh… ni ne slutivši da će morati da me iz tog istog oka isteruje suzama. I ne slutivši da će se već u tom pogledu zaplesti u moje bore, kao deverika u mrežu priučenog dunavskog alasa.

Rekla mi je odmah: – Ne verujem tvojim očima! Suviše su lepe da bi govorile istinu! Persirao sam joj. Nije verovala ni da joj govorim “Vi” iz čiste bahatosti, nipošto iz bontona. A onda sam lagano prešao sa kurtoaznog “Vi” prešao na golišavo “Mi”. Buđenje je bilo baš onakvo kakva buđenja umeju da budu na toplim plažam Koh Samuia. Za razliku od nekih mojih ranijih, a sličnih buđenja iz prve sam je prepoznao… Možda zato što je ovako ovlaš pokrivena samo mojim pogledima bila još lepša nego sinoć. I sanjala je mene. Znao sam to. Osećao sam… što mu u ovakvim trenucima izađe na isto. Jutarnja davno zaboravljena mentalna erekcija izazvana ubrzanim radom srca prouzrokovanim pogledom na tu prelepotu, rasutu kao biseri pred polunagog bankrotiranog i emotivno ruiniranog sultana.

Iz radija se leno migoljila neka nostalgična nota i čekao sam nepomično da prepoznam šta mi to Studio B poručuje u ovom sudnjem času. Prva pesma tog jutra bila je ona Desankina: „Ne merim više vreme na sate, ni po sunčevom vrelom hodu. Dan mi je kad njene se oči vrate, a noć kad ponovo od mene odu…“ Bisera, za bisere. Šta mi to, koj’ qrc puštaju, rekli smo da nema patetike.

Čudo su te oči bile… te koje su me ukrale kao Dunav Savu. Onu koju smo sinoć gledali kao veliko bioskopsko platno, uz tonu kokica, na samo nama poznatom mestu sa kojeg Sava izgleda kao more. Čak i ovako zaklopljene znao sam da me gledaju, dok pokušavam da im se pod kapke, pa onda dalje sve do stomaka uvučem pulsirajućim imaginarnim leptirićima. Lagao sam da nisam zaljubljen najmanje N na zilioniti puta do tada, ali sam lagao da nisam odljubljen uvek za jednom više. Ne kažem: Od života sam tražio mnogo… a dobio i više od toga. I ne žalim se, jer neki nisu dobili ni šansu da nešto od toga makar i požele. Plašio sam se da ćemo najmanje oboje već sutra, što znači danas, biti preponosni da svoje misli i naglas priznamo. A onda će krenuti čežnjivost koja nas tera iz oka u periferiju razuma, na deponiju najmanjeg dela malog mozga.

Niki, onog ko te želi nikad ne teraj da te gleda, ako ne može da te vidi. Nateraćeš ga ili da te želi još više ili da te nikad ne vidi kako treba.

Vrh fotka

ONA:

Probudila sam se iznenada, u nečijem tuđem snu. Ne pamtim naslov, znam samo da je sve ono ispod njega bila neka potpuno neverovatna priča. Uspavana šiparica iz mene bila je brža i zgrabila je halapljivo telefon, grozičavo otključala poslednju poruku: – Niki, ljubavi, pazi, ja bih sad trebalo da vidim da si bila online (a nisi), pa da mrem što se ne javljaš… već, hmmm 8 sati, 50 minuta i nešto sekundi. A kažu da antibiotici ne smeju da se konzumiraju na duže od 8 sati, navodno ne deluju.

Dodji da ti pijem krv… Čuj, Niki ljubavi, jbt, šta mu je, jel on zaista misli da je ovo stvarno. Ili ja uopšte ne vidim koliko zaista jeste stvarno. Jel se sa “ljubavi” ljudi vezuju jedno za drugo?

- Umem ja i da glumim da me ne zanimate, rekao mi je: - Kao, ono, tipa, lajkujem Vas jednom nedeljno da vidite da sam tu i foliram kurcobolju trećeg stepenaNego mi nekako svaki pogled na Vaše ime širi zenicu, pa prsti ne slušaju mozak.

Pomislih: – Kako prehabana žvaka, prejeftina za tako prepopotentnog tipa. Ne, definitivno nisu svi oni isti! Nisu, uvek ima onih koji su još ISTIJI! Kupovina je trajala veoma kratko. Bilo je dovoljan prvi ućut i pogled kroz mene. I to je bio TILT. Žeton je bio progutan, a fliper je krenuo da šamara lopticu po čitavom mom organizmu. Otpila sam poslednji gutljaj treće limenke piva i bacila 3013 kilometara daleki pogled na savsko beogradsko more. Svetla starog mosta prelamala su se po površini reke taman onoliko nežno kao i njegova ruka koja se, mađioničarski vešto našla oko mog struka.

- Nisam zaljubljen, rekao mi je, samo tako izgledam… I to nije moje trenutno, već moje životno stanje.

Ukrašću ga, kao Dunav ovu istu Savu, pomislih, shvatajući da mi već izvesno vreme nepogrešivo čita misli. Nije mi bio prvi, da se ne lažemo. Čak ni prvi u tom veku. I nisam bila neka svetica, bogorodica, ona što se zaklinje da će da prestane da se zaljubljuje… čim se zaljubi.

Sećam se priče moje bake, koja je umela da mi dosoli: – Nikolina, mene muška ruka nije ni dotakla pre braka, a vidi kako se vi samo razmenjivate.Nije, baba, znam, nego si se udala sa 15 godina, a meni je već trideseta.

I sad kao sanjam, a ne znam jesam li zaista budna i da li je ovo zaista stvarno. Gleda me, znam, osećam dodire njegovih očiju na sebi. I znam da zna da ga upija, jer buđenje će značiti moranje, a moranje će značiti prestanak ove čarolije. I ove igre prepoznavanja nekih neverovatnih misli.

Kad god ti se u životu pruži prilika, ne oklevaj… Jer, prilike su toliko retke i unikatne da bi se propuštale… One su kao duga… S neprilikama je unekoliko drugačije… One su kao kadar smušenog snimatelja… Kad se pojavi, baš tada, po nekom glupom pravilu ili nestane trake, ili se isprazni baterija na kameri… a prilika postane… pa, baš kao duga… i nestane.

Razmišljala sam o svim mojim nepropuštenim prilikama i uzaludno neusnimljenim dugama dok je izlagao svoju teoriju o prečici do mog kreveta: – Kada ovdašnji muškarac postane romantičan obično je razlog ili žena koju ne zaslužuje ili je uspeo da konačno kupi nov automobil koji njega ne zaslužuje. Jer, srbosapiensima je žena kao auto! Kao nova minika. U početku ti je najlepši, obožavaš da ga gledaš, da sediš u njemu, da slušaš zvuk motora, da uživaš u njegovom mirisu… a onda, vremenom počneš da mu pronalaziš mane. Kad znaš da je pravi za tebe? Tek kad baš te mane počneš da voliš! – Eto, reče, vidite li Vi kako i ja umem ponekad da budem romantičan?!

Pomislih: Kada onaj ko te želi može da te vidi, a da te ne pogleda, nema sumnje da te nikada ne može videti kako ne treba! A onda sam prestala da mislim prešavši s njegovog bahatog „Vi“ na moje i samo moje „Mi“.

Sve ostalo bilo je samo deo nečijeg tuđeg sna ili deo jave koja će se tek desiti.

Mima2

JA:

Neko mi je na fejsbuku nedavno postavio pitanje: Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. A zašto svima smeta kad smo drugačije budni? Kad imamo drugačiji stav, drugačiji pogled na svet? Nisam odgovorio, ali sad sam pokušavao da dokučim koja vrsta hromozoma je kriva za to što mi je baš sad stalo vreme.

Borim se tako s mislima… I misli me, polako, ali sigurno pobeđuju! Kažu: krivo je vreme! Znam, krivo je zato što prolazi… nekad prebrzo, nekad presporo, ali jebeno i prokleto prolazi… Kada sam postao siguran da su misli počele da me pobeđuju? Onda kad sam počeo da ih čujem! Konačni poraz će biti kad budem uspeo da čujem i tišinu! Jer, tišina je definitivno najveći poraz na svetu! A poraz od pobede ne deli mnogo… samo nijansa… E, vidiš Niki, ta nijansa se na svim jezicima sveta uvek isto zove! Uzmi me!

Aleksandar Sale Jovanović

P.S. Posvećeno onoj koja me je naterala da posle mnogo godina napišem autorsku priču… iz ruke, u dahu Ova priča je deo moje nove knjige. Knjiga je deo mog starog života.

Jednako kao i priče “Marina, čudno ime za ljubav”, “San gospodina Majevskog” ili “Treći Jozefov san: Pesma vetra”

ĐAČIĆI, PRVAČIĆI, ZA DOMOVINU S TITOM – NAPRED! (01.09.1974.)

 

Foto: "Pazi tramvaj!"

Foto: “Pazi tramvaj!”

Bila je to 74. godina, poznata samo po tome što je dolazila odmah posle 73, a neposredno pre 75.

Zaobišli su je i zemljotresi i poplave. Ratovi tada nisu bili u modi, bar na ovim prostorima, a za neke tamo daleko, bolelo nas je naše nesvrstano pionirsko dupence. Proleteri svih zemalja su bili ujedinjeni; zimovanja, letovanja i odlazak u šoping, u »Trs«, glavni grad susedne Italije bili su normalne pojave, a mi smo imali po sedam godina, plus minus koji mesec, naviku da se još uvek uspavljujemo sa nečim plišanim i veru u Deda Mraza. Prvo znanje koje smo kasnije stekli bilo je da je pomenuti debeljko u stvari »imperijalistićki uljez«, a da je za sve poklone, radosti i uostalom i za to što smo rodjeni, zapravo zaslužan drug sa slike iznad table. Pošto su mi se baš nekako u to vreme roditelji i zvanično raskrčmili poželeo sam da mi »Deda Drug« donese nešto što će mi promeniti život.

A on mi je doneo školu…mesto gde se stiču znanje, drugari i prve simpatije i mesto koje se  prvo voli, zatim mrzi pa onda, kad se završi, voli duplo više. Tog vanredno toplog prvog septembra krenuli smo u susret novom životu, prvim ljubavima, ukorima i pohvalama, boginjama i zauškama, prvim problemima, i rekli zbogom detinjstvu.

Kao što i dolikuje lepo vaspitanom budućem pioniru, pristao sam da me očešljaju po njihovom, navukao omražene sandale na bele sokne i uz dve intervencije sa strane, iz džepova povadio duplikate – Necera, Brajtnera i ćelavog Latoa i krenuo u »bolje sutra«,

»… u kome i mi pioniri moramo učestvovati gradeći našu socijalističku federativnu domovinu svojim znanjem, jer samo tako možemo ostvariti ciljeve koji su pred nama. I zato, na kraju, želim vam dobrodošlicu uz pionirski pozdrav: ZA DOMOVINU S TITOM – NAPRED«, grmeo je buckobas za mikrofonom u pretrpanoj školskoj sali. Mi smo se samo zgledali ispod oka i čekali da se nešto dogodi. A onda su nas pozvali na improvizovanu binu i poređali za fotografisanje.

»Šta ćemo posle?« izgubljeno me je upitao klinac iz kraja, i jedini Zoran koga sam do tada poznavao.

Pošto imena Stefan, Luka, Vuk, Andrea ili Tea nisu bila primerena revolucionarnim tekovinama tog vremena, oko nas je, što stajalo, što čučalo, bezbroj zalizanih Zorana, Dragana, Gorana, Ivana, Vesni, Jelena i Tanja  i  poneki Aleksandar, Petar, Jovan i Miša.

»Ne znam…valjda ćemo da idemo kući«, odgovorio sam mu nameštajući kragnu, a opomenut maminom gestikulacijom iz publike.

»Ej ljudi…ja sam Vladimir. Imam duplikat Katalinskog«, reče nešto glavatiji plavušan iz reda iza nas. »Pa šta, i ja imam dva«, požele mu Zoća toplu dobrodošlicu.

I pošto su posle petnaestak minuta nameštanja uspeli da ušteluju nas, učitelje i zastave i slike, nastade prva i jedina zajednička fotografija, budućih fudbalera, kosmonauta, vatrogasaca i milicajaca, učiteljica, balerina i doktorki…

Iste snove imali smo i još uvek iste laži lagali smo…da život će nas rastaviti tada znali nismo.

I nisam znao da ću je dve hiljade i neke kao ostareli pionir koji nije uspeo da postane ni svemirski putnik niti Dule Savić, setno i kroz špalir suza gledati požutelu. I da mi je umesto ovog Pentijuma neki Hal, vrlo rado bih se vratio u tu divnu 74. i makar minut-dva virtuelno ponovo bio sa njima.

Bar da im kažem da ne idu nikud, jer kuda god da krenu doći će do nekog kraja…da ne daju Krojfa za poslednju slajbu koja im fali.

Jer albumi, kada se popune, nikome više nisu važni.

Čak se i duplikati pobacaju.

(Uvodna priča iz knjige “Pazi tramvaj!” objavljena 2001. u Beogradu. Uvodna fotografija napravljena je na današnji dan, pre tačno 40 godina, u Osnovnoj školi Sava Kovačević, istoj onoj koju je pre mene pohađala i moja majka).

P.S. Pogledajte svoje fotografije iz tog vremena… ako ništa drugo shvatićete koliko ste imali srećno detinjstvo… ako ste uopšte imali detinjstvo!

Đaci prvaci, OŠ Sava Kovačević, 1974.

 

TOP 50 razloga zašto je izgubio Boris Tadić!

Prvo, pa muško! Ili beše – prvi se mačići u vodu bacaju? Ne, ni jedno, ni drugo! Ni muško, a još manje mače! Prvi blog je o BoTi i razlozima njegovog poraza, koji sad dvorski plemići pokušavaju da pretvore u pobedu! Pobedu nad svima nama!

Nisam istraživao, nisam analizirao, nisam vadio statistiku, to neka rade oni debili koji su i Borisa i nas doveli dovde… ovo je samo moje skromno mišljenje. Za razliku od većine mojih kolega, ono je i iskreno i dobronamerno! I besplatno!

DAKLE, ZAŠTO JE IZGUBIO BORIS TADIĆ:

Izgubio je jer je bio ubeđen da, poput Princeze Libuš iz one reklame, na mesto predsednika države ima nasledno, a na mesto predsednika partije – doživotno pravo!

Izgubio je zato što je Dačić pobedio, a on ga je učinio pobednikom, još na prošlim izborima!

Izgubio je jer na SMS poruke koje je slao članovima na dan izbora nije bilo moguće odgovoriti… čak ni psovkom!

Izgubio je jer se ni na jednu njegovu grešku, u poslednje dve godine, nije moglo odgovoriti… čak ni lepom rečju!

Izgubio je jer su njegovi satrapi od urednika i novinara tih istih medija napravili skup poslušnih pičaka, podrepaša i bezmudarevića!

Izgubio je jer su se svi oko njega smejali čak i njegovim glupim vicevima, pa nije uspeo da skonta koji je od njih (viceva) dobar!

Izgubio je jer je poverovao da su ti oko njega dobri!

Izgubio je zato što je poverovao da ćemo pre da glasamo za njega, nego protiv tih nedobrih ljudi oko njega!

Izgubio je jer je na izbore krenuo poverovavši im da je zaista Džordž Kluni!

Izgubio je jer, za razliku od Klunija, ne ume da glumi u svim ulogama i svim žanrovima: Posebno ne u drami, komediji, tragediji i hororu!

Izgubio je jer nije shvatio da se u Srbiji oduvek glasalo „protiv“, a nikada „za“!

Izgubio je jer smo do sada izlazili da glasamo „protiv“, a sad smo glasali „protiv“ tako što nismo želeli da izađemo!

Izgubio je jer nije shvatio da ima nas koji nemamo za koga da glasamo i koji nemamo gde da izađemo!

Izgubio je jer je bio ubeđen da u srpskoj istoriji može da ostavi veći trag od Zorana Đinđića!

Izgubio je jer nije imao muda da, poput Đinđića proguta najveću žabu, ali je imao muda da taj Zoranov citat ponovi bezbroj puta.

Izgubio je jer nije shvatio ko su mu prijatelji, a ko savetnici!

Izgubio je jer nije shvatio da ista osoba ne može da mu bude i prijatelj i savetnik!

Izgubio je jer nije shvatio da u politici prijatelji uopšte i ne postoje, a da su u životu svi savetnici!

Izgubio je zato što se u kampanji postavio iznad glasača, a ispod savetnika!

Izgubio je zato što nije shvatio da predsednik ima prava na sve, osim da se pred izbore deklariše kao navijač Zvezde ili Partizana!

Izgubio je zato što su ga ubedili da se u TV duelu pobeđuje tako što izgovoriš što više reči!

Izgubio je zato što je zaboravio da je psiholog!

Izgubio je jer nije shvatio da je važnije imati čisto oko nego čiste naramenice od raznih tapšača po ramenu!

Izgubio je jer nije znao da je skuplji aplauz u Zvezdama Granda od aplauza na Akademiji nauka! A da ono što je čuo na njegovoj završnoj konvenciji uopšte nije aplauz!

Izgubio je jer ga nisu obavestili da je Toma „možda“ zlo, a možda i nije, a da su oni oko njega sigurno zlo.

Izgubio je što nije učio od Đilasa, nego je probao da uči Đilase!

Izgubio je zato što ga nismo izabrali mi, članovi Demokratske stranke, mi, normalni građani i mi, kojima je stalo do njega.

Izgubio je jer je u toku kampanje poverovao naslovnim stranama dnevnih novina, sramotnih i bednih tvorevina njegove neodemokratije!

Izgubio je jer je od medija napravio mediokritete!

Izgubio je jer je bio neobavešten o uticaju neobaveštenog Koštunice!

Izgubio je jer je poverovao da zaista postoje uticajni Tviteraši!

Izgubio je jer je trčao maraton, a u Srbiji je politika trka na 400 metara… s preponama!

Izgubio je zato što je od „stranih plaćenika“ iz 90-ih napravio „domaće paćenike“!

Izgubio je jer nije shvatio da je “vlast” – ružna reč!

Izgubio jer nije znao ko mu je guru, ko savetnik, a ko šaptač!

Izgubio je jer mu nisu šapnuli koliko je koštao evro na dan izbora!

Izgubio je jer, za razliku od Velje, nije dozvolio da se oko njega “samo kraducka”!

Izgubio je jer nije shvatio da postojimo mi koji smo ga kritikovali iz dobre namere!

Izgubio je jer nije  shvatio da sme da primi krv samo od nas koji smo ista krvna grupa! I da ne sme da dozvoli njegovim vampirima da nam tu istu krv otimaju i piju!

Izgubio je jer je bio ubeđen da diploma čini čoveka, u zemlji u kojoj decu uče da diploma ne čini ničemu!

Izgubio je jer je mislio da može svima da nam pravi decu! Bez diplome!

Izgubio je jer je slušao pesme “Idola”, a ne pesme “Beogradskog sindikata”!

Izgubio je jer nije čuo one koje je slušao tokom predizborne kampanje! One obične likove iz reklama… iz rudnika, obora, sa ulica, mostova!

Izgubio je jer nije shvatio da ne treba podizati mostove, već učiniti da se ljudi ne bacaju s njih!

Izgubio je jer će i sada poverovati svojim savetnicima da je ovaj tekst zlonameran! Umesto da ih pobaca s mostova!

********

Za razliku od ovih što su glasali za Tadića, slikali tiket, pa sad znoje muda, ja priznajem: Nisam glasao! Tadić mi to nije dozvolio! I krivo mi je! Ne zbog Tadića, već zbog mene! Toliko krivo da ne bih glasao ni da sad ponove izbore!

Umesto post skriptuma, kratko:

„Nije pobeda baš svaka pobeda, još je manje poraz kad te poraze! Pobeda je kad smeš ponosno pred sebe, Boga i ljude, a poraz kad te ostave i zaborave!”

Sa izrazitim poštovanjem i uvažavanjem, Aleksandar Saša Jovanović, član Demokratske stranke od 1996. i onaj isti koji Vam je pre godinu dana u Pressu javno rekao da gubite! I kome ni tada, a ni sada niste poverovali!

twitter: @SirOliverrr

P.S. 03.11.2012: Boris je danas odustao i od kandidature za predsednika DS-a. Tadić nije izgubio, niti je odustao od DS-a. Odustao je od nas, glasača DS-a, a izgubio je još pre 6 meseci… i u svoje i u naše ime… bez poslednjeg pozdrava, bez tačke na kraju…