TOŠE PROESKI (1981-2007): Zajdi, zajdi, pali anđele!

Kolumna koju sam napisao tog tužnog 16.10.2007 i koja je objavljena dva dana kasnije! Prema zvaničnim podacima pročitalo je više od milion ljudi u Srbiji! U znak poštovanja, a na ovu tužnu godišnjicu, objavljujem je i online!
Zajdi, zajdi!

Ne postoje velika i mala ljubav! I, nekada reči nisu dovoljne da se ova emocija opiše ili izrazi. Ne postoje velika i mala bol! Često nijedna suza nije dovoljno duboka da se prepuni nečija duša!
Do pre nekoliko dana bio sam ubeđen da ne postoje velika i mala smrt. A, onda je otišao Toša! I sada svaki pedalj svoje vere u ljubav, bol i iskrenu tugu dovodim u pitanje. Jer, nije otišao tek neko! Otišao je jedini čovek koji nije imao senku na balkanskoj estradnoj sceni. Otišao je bezgrešnik!
U jednom od brojnih intervjua, Toše je u novinama koja uređujem pokušao, pre par godina, da se, ničim iznuđen, prikaže kao veliki ljubavnik. Na nagovor osobe koja je vodila računa o njegovoj karijeri, pristao je tada da ispriča nešto što ga je na tren učinilo mačo likom umesto plišanog mede. Iako su svi, pa i on znali da je to nepotrebno, piar savetnici su mislili da će šatrošvalerski tarzanizmi biti još jedan vetar u jedra njegove karijere. A, karijera je i tada, ali i nakon toga imala svoju najčistiju viziju, jer niko tako talentovan nije se rodio na ovim prostorima još od Zdravka Čolića, pa još tri veka unazad. Sad se kajem što sam pristao da objavim njegovu namensku izjavu, naletelu u vreme kada su neki dušebrižnici, iz čiste dosade, dovodili u pitanje seksualno opredeljenje malog princa.
Po njemu sada će se nazvati neki festivali, pojaviće se “bezbroj” bliskih kolega kojima je obećao poslednji duet, biće objavljeno nekoliko »poslednjih intervjua«, a Todor, plišani meda balkanske estrade, ostaće nekima od nas merna jedinica za snagu vere u ono gore.
Ne postoje velika i mala vera. Ono u šta sada ne želim da verujem jeste bilo kakvo popovski zamumuljeno opravdanje da je morao da ode neko ko je to najmanje na ovoj planeti zaslužio. Da uvek najbolje od nas dragi Gospod prima preko reda, iz samo njemu znanih razloga. Ne verujem više u ona »nekakva« obrazloženja, izrečena od strane ovozemaljskih skretničara za raj. Verujem samo da je tik uz nekog mog Boga, mesto našao dobri Toša.
Za neke ljude mislite da će večno živeti, smejati se, disati, hodati i biti deo vašeg života. I da će večno pevati himnu bogova, na neki svoj, poseban način.
Zajdi, zajdi, naše jasno sonce, i neka ti Bog dušu čistu prosti!

16.10.2007.

Press.rs

Pročitajte i priču “Marina – čudno ime za ljubav”!

„M-A-R-I-N-A… Čudno ime za ljubav!“

 I onog dana, kada je zaobišao štand na kom sam radila, prišao mi, i pred svim važnim gostima koji su čekali na govor povodom promocije njegovog slavodobitnog romana, pogledao akreditaciju na mojim grudima i rekao:

„M-A-R-I-N-A… Kako se čudno na ovom jeziku piše ljubav!“

I ne, nije me bilo sram, jer sramota nije zaljubiti se na prvi pogled… sramota je to ne priznati na drugi pogled.

I onog dana kada mi je recitovao te nemušte i, meni tada nerazumljive Preverove stihove! Kada je citirao tajlandskog mudraca sa kojim je delio obrok, vadio nikad napisane Balaševićeve rime!

I ne nije me bilo strah, jer strašno je samo ono što želimo da bude strašno! Sve ostalo se vodi kao – život!

I ne, nije me bilo sramota da napamet naučim njegovu prvu SMS poruku, koju sam svih ovih godina, decenija čuvala poput relikvije:

„Iskustvo me je naučilo da nikad prvi nekoj ženi ne pokažem da mi se sviđa. I nisam ti pokazao… Rekao sam ti! Iskustvo me je naučilo da sad nikako ne smem da ti šaljem poruke, dok ne shvatim da me makar malo želiš… I evo, vidiš, ne šaljem ti! Iskustvo me je naučilo da čekam i ne budem nestrpljiv. I vidiš, nisam! Iskustvo me je naučilo i da je ona jedna koja te ne želi vrednija od 1000 onih koje te čekaju u redu. A od koga je učilo to moje iskustvo, mamicu mu njegovu! Budi moja! Makar zauvek!“

Moj srećan broj svih tih meseci bio je broj mojih otkucaja srca u trenutku dok mi je prolazio na njuhomet. Bezbroj! Moj srećan broj bio je broj treptaja leptirova na mojim očima u trenutku dok je pokušavao da uhvati još neke Kjerkegorove misli!

„Marina, znaš li slučajno koja je boja vetra“, upita me je jednog od onih jutara profesor književnosti? „Nebo plava? Zelena kao šuma kroz koju duva? More tirkizna? Žuta kao jesen, bela kao zima? Neeeeee! Ne! Vetar je uvek imao NJEGOVU boju! Koje god bilo godišnje doba!
Ali… Ne postoji zauvek! To su izmislili oni što izmišljaju bajke! Postoji samo vreme kada moraš da budeš neko drugi, da bi bio ono što jesi! Postoji samo opčinjenost mišlju da ti se čitav svet raduje kao svojoj, zato što voleći jednog čoveka, imaš utisak da voliš čitav svet.

A onda shvatiš da je čitav svet samo usputna stanica od bezgranične sreće do potpune usamljenosti! Količina ljubavi koju zarobiš iznenada i poželiš da ti se ispuni samo jedna želja – da tu ljubav nikad ne izgubiš proporcionalno je jednaka količini usamljenosti kojom se svesno zarobiš nakon što ostaneš bez te iste ljubavi.

I onog dana kada je, na samo njemu svojstven način rekao da nije kraj zato što on tako želi, već zato što život tako želi! Nisam mu verovala, prkosila sam istini… i beše kasno… otišao je bez mene… i bez mog – „Izvini!“. I ostavio me da ostarim sama, bez ikoga na ovoj sporednoj planeti. I ostavio me sa mrtvim morem u očima!

I onog dana, kada sam, po ko zna koji put od prašine očistila ploču koja pokriva njegovu urnu, na beogradskom Novom groblju! I kada sam shvatila da mi ta usamljenost svih ovih godina nije teško pala, jer sam imala uspomene zbog kojih vredi živeti!

I ne, nije me bilo sramota da napamet naučim njegovu poslednju, drhtavom rukom ispisanu poruku koju sam svih ovih decenija čuvala poput relikvije:

„Ako ikad budeš mogla da biraš, između samoće i usamljenosti – izaberi ovo drugo! Usamljenost i samoća nisu isto! Usamljenost biramo, na samoću smo primorani! Usud nas umetnika je da ne biramo trenutak kada ćemo otići! Taj trenutak uvek izabere nas. Privilegija nas umetnika je da možemo da stvaramo uvek… čak i kad nam je teško! Ali ono što stvorimo sme da se nazove umetničkim delom samo ako smo ga stvorili kada smo bili zaljubljeni ili usamljeni! Da se odmah razumemo, ne opisujem svoje trenutno stanje! Ovo je opis mog životnog stanja, rekao mi je jednom davno isti onaj tajlandski mudrac sa kojim sam podelio obrok“.“

„M-A-R-I-N-A… Kako se čudno na ovom jeziku piše ljubav!

(ova priča je samo deo moje nove knjige… knjiga je deo mog starog života)

A.S.Jovanović

BEOGRAD ZA IZBEGAVANJE: Mali vodič za one koji još uvek nisu postali Beograđani!

Urbani Beograđani zapravo i ne postoje. To je mit. Oni što su u moj rodni grad ujahali ’45, danas su već pedalirani po kojekakvim vikendicama u Čortanovcima ili su na putu ka zavičaju, i njihov talas je prestoni srpski grad nekako preživeo. Ali ovi što su se dovukli na foru «dao sam uslov za treću, sad bih mogao malo da se opustim» toliko su se razgaćili da je neophodno napraviti kratki vodič kroz Beograd sa osvrtom na par mesta koja su, mahom oni i obogaljili. Ovaj vodič poslužiće onim turistima koji u Beograd ne dolaze u belom mercedesu sa potkovicom, a onima koji se ovde bude odavno, kao kratak noter da baš i nije sve tako belo. Drugim rečima, koliko god voleli Beograd, sve njegove čari i neponovljivosti, ukoliko mislite da ovde pustite korenje budite spremni da zavolite i sve njegove bore.

Dobrodošli u vodič kroz «Beograd za izbegavanje»:

 1. Ulice – Karađorđeva i Kamenička

Čim kročite u glavni grad zaboravite na termine «raskopane su ova ili ona ulica» ili «gradi se u tom i tom kraju», jer čitav Beograd je danas jedno veliko gradilište. Da me ne bi pogrešno razumele junoše nove vlasti, ista situacija bila je i sa njihovim prethodnicima, jer su i tada gradske ulice bile toliko bogate rupama da bi svaka iole pravna država morala stanovnicima svog glavnog grada da plaća debelu nadoknadu za pretrpljene strahove, duševne bolove i povređeno dostojanstvo. O skenjanim trapovima i stečenim hemoroidima da i ne govorim. Iako je ovo jedna od retkih stavki gde je konkurencija više nego žestoka, ukoliko vas neka muka ne natera, izbegavajte dve ulice – artiljerijsku Karađorđevu – šampiona rupa i pešadijsku Kameničku, naročito od novembra do maja. Ko u njoj makar jednom nije izmerio leđa laže da je iz Beograda.

 

2. Park – Picin

U neposrednoj blizini gore pomenutih basamaka nalazi se i park, koji se tako zove samo zato jer ima više od tri klupe i četiri drveta. Osnovna namena mu svakako nije odmor i rekreacija, a glavni razlog zašto je ovo mesto za izbegavanje govori vam već sam njegov nadimak – Picin park. Stecište najgoreg šljama gradskih kamenjarki, drljavih makroa, jednorukih mandova, polutrandži i inih spodoba, nalazi se tik uz Ekonomski fakultet, pa su mnogi skloni da pomisle da nam je upravo iz tog razloga ovakva i ekonomija. Kako neko ne bi pomislio da ovde danju ponekad ne zalutaju i normalni, treba naglasiti da su česti gosti Picinog parka putnici koji prave pauzu između dolaska autobusa niodkuda i nastavka puta vozom bilo kuda. Ukoliko ipak rešite da prošetate kroz Picin park posle prvog sumraka, i praćne vam se šarančić, verujte mi da ste najmanje zreli za posmatranje. Savet glasi – izbegnite troškove, pa pošto je štajga preko puta, slobodno pretrčite žmureći ili prilezite na šine prvog levog koloseka. Sefte je, a taj voz ionako ide samo do Lapova.

 

3. Bioskop – 20. oktobar

Dooobro, došli smo i do bioskopa. Oni stariji kino-manijaci sigurno se sećaju bioskopa 20. oktobar po tome što su se ovde nekada prikazivali Kung Fu spektakli, posle kojih se pola sale šibalo niz Balkansku ulicu. Pre zlatnog doba honkoških akcionih u ovom kulturnom zapećku bila je postavljena bomba. Nečiji nesrećni mozak odneo je brojne ljudske živote, ali su tadašnji gradski očusi rešili da štrpnu neku banku iz CK i renoviraju ovaj bioskop. Rasklonili su krš i lom, izmalali zidove i stavili nove stolice. I toliko od renoviranja. Od tada prođe nekoliko svetlosnih godina, a u ovu rupčagu od bioskopa niko više nije uložio žute banke. Umesto da od 20. oktobra naprave atrakciju i pretvore ga u najveći poljski WC na svetu, nadležni i dalje dozvoljavaju da se ovde prikazuju filmovi. Doduše, moja poslednja kino avantura bila je više nego realistična, jer na platnu je Tom Henks preživljavao boreći se sa morskim talasima, dok sam ja u sali sedeo sa otvorenim kišobranom. Sreća da nije dugo padala kiša, mislim na filmu, jer se Henks nekako spasao, a ja sam narednih nedelju dana gurao toplomer tamo gde ne treba. 20. oktobar, želim ti još jednu bombu, ali bez ljudskih žrtava.

 

4. Restoran – Kineski u 70. bloku

Kinezi su se u urbani gradski milje savršeno uklopili, pre svega jer su ekstremno neuredni, a neopisivo lako su prihvatili tradicionalni manir novopečenih Beograđana kojima su omiljene discipline bacanje đubreta s terase i držanje svog viška obuće u hodniku ispred vrata. U tržnom centru novobeogradskog bloka 70 nalazi se kineska kafanica, koje se, odgovorno tvrdim, ni Kusta ne bi setio. Ovde možete slobodno da jedete sedeći, ležeći, stojeći, da pušite, pijete, srčete, galamite, podrigujete ili pevate. Ovde Kinezi govore srpski, Gangeri kineski, a kuvari iz Zone Sumraka  spremaju najukusniju kinesku hranu u Beogradu. Ukoliko ste već preležali koleru, SARS, AIDS i slične viruse, ovo je pravo mesto za vas.

 

5. Benzinska pumpa – Sve

Da li znate koja su zanimanja početkom devedesetih godina bila na čelu onih za koje su vam bile potrebne najdeblje kumovske, plemenske ili burazerske veze? Svako ko je odgovorio «carinik, pumpadžija i policajac» ima dozvolu za nastavak čitanja. E, pa pumpadžija je ključna reč ovog poglavlja. Vlasti su se od onda i te kako promenile, ali jedno navika je ostala – na benzinskim pumpama i dalje kradu za medalju. Sreća, pa ukoliko ste namazaniji ne mogu da vas presvuku na mnogo fora… možda na nekih 15-ak, 20. Brži su od treptaja oka, a jedno vreme su bili specijalizovani za proizvodnju «originalne» tečnosti za pranje stakla. Ukratko: pred vama otvore flašu, čiji se čep odvrće u kompletu, sipaju vam tečnost i bace flašu u kantu. Čim odete izvade je, napune običnom vodom i stave par kapi antifriza da izgleda autentično. Kad ugledaju papka, šire ruke kao da im je stigao Deda Mraz. Beograđani su po dve stvari unikatni: jedini na svetu nemaju zemljake i jedini su na svetu čiji automobili već odavno idu na vodeni pogon

 

6. Diskoteka – Razne

Svaki iole raspusniji posetilac Beograda poželeće da ode do jedne od brojnih prestoničkih diskoteka. Kako je Beograd jedan ogromni vilidž koji živi na reci, vilidž piplovi koji ga naseljavaju vole da se smucaju po kojekakvim splavovima na kojima obično trešte narodnjaci od juče do prekosutra i nazad. Postoje i neki fensi klubovi na vodi, a tu su glavna klijentela lažne šibadžije sa kajlama i pederušama ispod miške, i njihove raznopušne sponzoruše. Izbegavati ih mahom zimi, jer tad rumeni zumbuli najbrže potežu! S kuka! Postoji i par klubova koje treba zaobilaziti samo ukoliko ste bilo kakav ljubitelj suprotnog pola. Ovde nema gedžovana, svi muškarci su lepo vaspitani, vrckavi i kulturni, a sve ribe su nadrkano nervozne, tetovirane i raspoložene za seks… sa drugim ribama.

 

7. Pijaca – Stari Merkator

Znam da se mnoge ujne neće složiti sa mojim sledećim navodima, ali… Pijaca «Stari Merkator», ne samo da je najskuplja u gradu, već je i apsolutni šampion u smradu, prljavštini i nekomforu. To je jedina kompletno zatvorena zelena pijaca u Beogradu, a ko se ovde ne ogrebe za vajrus, živeće jače od 100 godina. Nadaleko je čuvena i po svojim tačnim kantarima, pa vam se preporučuje da za svaki artikal ponesete duplo više para od planiranog. Zlu ne trebalo. Kada sam poslednji put kupovao lubenicu, emajlirani garagan, koji više liči na DJ Pandžabija nego na tipičnog srpskog poljoprivrednika, s jedne strane strane svoje nove vage naslonio je odabrani plod, a sa druge je u nedostatku tegova stavljao litar po litar mleka u tetrapaku. Ovakvom matematikom stigao sam do neotkrivenog podatka da je lubenica od 9 kila teška tačno 8 litara mleka. Doduše, dugotrajnog pasterizovanog.

 

8. Izletište – Ada Ciganlija

Ada Ciganlija dobila je ime po tome što su se pre tačno 26.000 godina na tom mestu naselili preci današnjih Roma. Pregradivši reku u nameri da se lakše bave ribolovom, praromi su kasno shvatili da se u isto jezero ne može vršiti mala, srednja, velika i najveća nužda i posle toga iz njega i bezbedno pecati. Zato su rešili da se odsele u Indiju, a kasnije pridošlim Srbima su ostavili jedno divno izletište. Od tada je bezbroj mora Savom proteklo, a slepo crevo Savskog jezera i dalje je jedno od najgroznijih kutaka mog Belog betonskog zavičaja. Posebno ona fensi Makiška strana. U vrelim letnjim mesecima, ovde se skupi sav polusvet, svi nakupci sa Merkator pijace, nafatirane pumpadžije, razne vrste seksualaca, beogradski Kinezi, lužički Beograđani, kamenjarke i transverzalci, urbana ;etvrtgradska stoka, lažni intelektualci sa omiljenom poštapalicom «generalno», voajeri, nedojebani penzosi u atletskim majicama, pregoreli urbanisti, šibadžije-ogledaloljupci i njihove napumpane konkubine u gaćama model «kanapče za čmarče».

Eto, za početak… Dobrodošli… u Beograd za izbegavanje!

 (nastaviće se… u vašim komentarima)

FOLLOW ME: Istina o “Uticajnim” tviterašima!

Uđoh u tviter ludilo pre četiri i po meseca. Naravno, kriv je Kiza Torbica, ta unikatna spona koja deli virtualni od preobičnog sveta, stojeći sa obe noge na obe strane. Načukah se isto toliko (četiri i po soma) tvitova i nakupih skoro isto toliko pratilaca! Neko mi reče – postao si uticajan tviteraš! E, ajmo malo na tu temu! Nisam postao! Još uvek sam zdrav!

Moj prvi utisak glasi: 90% samozvanih “uticajnih tviteraša” su teški debili… Ali, teški! To su mahom oni što su prvi počeli, u vreme dok smo mi još uvek zigovali, cirkali, išli na tekme, skupljali slajbe i radili sve što rade mladi. Uglavnom su to štreberoliki tipusi kojima već na prvi pogled provališ da im je dugo držanje laptopa na krilu spalilo muškost! Upravo nju nadoknađuju javnim veličanjem svog uticaja, one nevidljive tvorevine koja se ne promoviše. Jer, uticaj je je kao “izgovoreni maler”, čuveno pravilo da umesto da pomisliš u sebi – naglas kažeš ono što ne želiš da ti se desi! Nisi uticajan ako se uticajem kurčiš! A jesi kurac ako misliš da ćeš ga nadoknaditi uticajem!

Presterilni su! U razgovoru retko koriste lokalizme i žargone “iz kraja”, verovatno voze kola s produženim gepekom, nose košulje na šav ili džempere s grbom. “Nikad ne bi pristali da uđu u masone”, iako im niko nikad nije ni ponudio. Njihova je bila ona specijalka, čuvena lopta koju su imala deca imućnijih i zbog koje su, iako s dve i po leve noge uvek morali da budu u timu. Na vreme su provalili da je onlajn budućnost, prešaltali se odmah posle MS DOS-a i sad se ponašaju kao da su sišli na Mars!

Svojstven im je efekat “staklene tašte”… Dakle, gledaju kroz vas kao što vi, uz rutinski klimoglav gledate kroz taštu, dok vam priča zilioniti put o važnosti taštine praznine. Sve vaše je zanimljivo, ali sve njihovo je zanimljivije. Jer, oni su uticajni!

Među njima ima i od ranije poznatih njuški. Njihovo “uticajan sam” ima posebnu težinu.
Uticaj nije pitanje poznatosti, uticaj je pitanje poštovanja… Pre svega poštovanja onih kojima tvituješ, pa tek onda poštovanja koje treba da zaslužiš od onih koji te prate i zbog kojih bi i trebalo da tvituješ, makar jednako koliko i zbog sebe! Tviter nije naivna igračka, makar ne koliko se naivno ponašaju samoproklamovane guru veličine. Od onih koji to zaista i jesu nikad nećete čuti priznanje da su na bilo koga i na bilo koji način prebitno uticali! Plašim se da je zbog tih uticajnih, sve manje nas koji više volimo da negde, u nešto ili nekog ističemo!

Među uticajnima mahom nema dobrih frajera! Ima ih uglavnom među onima koji ih hejtuju. Možda baš zato i mrze jedni druge!

Posebno odvratna kategorija “uticajnih” su oni kojima plaćaju da tvituju! Da se odmah razumemo, treba napraviti razliku između ljudi koji žive od tvitera i tvitova i onih rent-a-tvit ciketana. Onih navlakača, “pogledajte moj post o toj stranci, tom proizvodu” njuški, onima koji “šatro dobronamerno” hvale jednu opciju, pozivaju na konzumiranje određenog brenda, turističkog mesta, određenih likova (mahom uticajnih van tvitera). To je kancer tvitera! Ne zato što on ne treba da se koristi za promovisanje, naprotiv, već zato što se to radi na dripački, providan i seljački način!

Samozvani uticajnu su prepoznatljivi po “ja, pa ja” tvitovanju. Takvi atenšn frikovi su tu najmanje bitni, a prepoznaju se lako… jedan drugog hvale na sva usta, osluškujući eho zajedničkih pratilaca kao raspomamljeni mufloni. Vojvode i serdari!

Zanimljiva stvar je i činjenica da oni koji ih prate to rade u najmanje 80% slučajeva zbog drugih. Zanimljivija mi je mazohistička činjenica da ih retko otprate čak i kad im se “uticajni” popnu na kurac! Valjda i to rade zbog drugih! Ipak, na vrhu zanimljivosti je suluda ubeđenost “šatro uticajnih” VIP tviteraša da su proroci, obdareni mislioci ili prefrajeri samo zato što ih prati zilion kojekakvih zumbula, što jajolikih, što jajoimenovanih… Njihova vantviterska poznatost ovde nije uticaj! To je samo iluzija! I svako verovanje u suprotno je nezalečeni kompleks ili glupost. A glupost je posebno uočljiva kategorija na Tviteru, jer on je kao kap veniša na čistoj crnoj majici. Ne skida fleke, pravi ih! Zato je obaveza i odgovornost onih sa bezbroj K pratilaca daleko bitnija od merenja “čiji je veći i od zahvaljivanja jubilarnom ciklionitom “fenu” i obećanjem da će srećnom foloveru pokloniti kasetu “Best of Sejo Kalač”.

Da, i sam pratim te “ja sam uticajan” likove. Uglavnom iz radoznalosti, želje da i od njih naučim kako ne treba, ali i zbog svesnosti da ima 10% uticajnih koji nisu teški debili. Neke druge pratim iz razloga zbog kojih sam se kao džanki i navukao  na tviter – jer me čine nasmejanim, opuštenim i njima bliskim. Zašto su za mene Brkajlija, Ničim izazvan, Ćelava ti mama, Pokojna Mileva, Amfibolije, Vookela, Zijan Cerka, Ime Dedino, Spajder Pig, Ignjat,  (i mnogi drugi koje pratim, a nenamerno sam ih izostavio) uticajniji od onih koji su sebe nedavno okačili na nekakvu listu Uticajnih (koju su potom jedni drugima retvitovali do patetike)? Ne zato što su hejteri, već zato što su duhoviti, zdravi, drugačiji hejteri! Svetle tačke tamne strane sile meseca! Zato što hejtuju pretripovanost, zato što to rade unikatno, zato što gledaju u oči!

Onome što mi reče da sam postao uticajan, odgovor: Nisam postao, oduvek sam bio! Dovoljno za čip, možda i za pot… premalo za repot!

Ko se prepoznao, jbg, trebalo je da zna ko sam kad me je zapratio! Ko nije, prepoznaće se!

Daleko im lepa lajna!

P.S. Mrzim da pišem i pričam o sebi. Mrzim one koji me više vole zato što su me gledali, nego zato što su me čitali! Mrzim najviše one koji me mrze samo zato što su me gledali! Volim sve ostale! Čak i uticajne! Zato što me čitaju! I da, ova istina je samo moja i kao takvu ne tražim da je uzmete zdravo za gotovo.

P.S.S. Profesor Varagić mi je otkrio zanimljivo mesto koje ima svoje parametre za merenje uticaja. Klout.com. Nisu ga izmislili naši. I hvala mu na tome! Još samo da naučim kako se koristi!

PLANETA INCEST: Da, vodili ste ljubav s rođakom!

Jedna od naših omiljenih tinejdžerskih laži sredinom osamdesetih glasila je: „Znaš li da sam ja direktan potomak, nja, nja, njaaaaaaaa?“ Umesto njanjanja obično smo ispaljivali imena slavnih naučnika, pisaca, izumitelja, a oni, za nijansu baronastiji nisu se ustručavali da u svoje lagarije ubace i po nekog friško neživog holivudskog glumca ili čak i još uvek živog brazilskog fudbalera. Ribe nam nisu verovale! A zamislite, govorili smo istinu!

Nesretna folk zvezda Tanja Savić, koja je knjige verovatno nabavljala u istoj biblioteci kao i Tarzan nedavno je iz nehata ispalila glupost, koja, ma koliko idiotski zvučala, nimalo nije netačna – „Imala sam neki incest sa šiškama“. Na stranu što incest i incident slično zvuče na još nekim jezicima sveta, ali, hteli mi to da priznamo ili ne, incest je sastavni deo našeg života. Da, svi smo jedna familija… skoro porodica!

Poklonici teorije o Adamu i Evi neće se umnogome složiti sa ovom teorijom, ali Bil Brajson, u poglavlju o DNK u svojoj knjizi „Kratka istorija bezmalo svačega“ dolazi upravo do teorije koje naše tinejdž laži oistinjuje.

Krenimo na kratko putovanje unazad: Da se naših dvoje roditelja nisu spojili baš tad kad jesu – moguće do u sekunde, moguće i do u nanosekunde – nas ovde ne bi bilo. Da li se oko toga slažemo? Naravno! A da se njihovi roditelji nisu spojili na precizan, blagovremeni način, opet nas ne bi bilo. I da njihovi roditelji, kao i njihovi roditelji pre njih, i tako dalje, očigledno i beskrajno, nas ovde ne bi bilo.

Ako se vratimo unazad kroz vreme, ti dugovi predaka počnu da se gomilaju. Vratimo se samo osam generacija, negde u vreme kada su Rođeni Čarls Darvin i Abraham Linkoln ili kad je Karađorđe tek postao vožd i biće tu već više od 25 osoba od čijeg blagovremenog snošaja zavisi naše postojanje. Nastaviti dalje, do vremena Šekspira i imaćemo najmanje 16.384 predaka koji su revnosno razmenjivali genetski materijal, na način koji će, na kraju i nekim čudom, kao rezultat imati baš nas.

Pre dvadeset pokolenja, broj ljudi koji su se razmnožavali u našu korist popeo se na 1.048.576. Pet generacija pre toga, naše postojanje zavisilo je od ništa manje do 33.554.432 muškaraca i žena. Pre tridesetak generacija, ukupan broj vaših i mojih predaka (upamtite, to nisu braća od strica, tetke i drugi uzgredni rođaci, već samo roditelji i roditelji roditelja u liniji koja neumoljivo vodi do vas i mene) veći je od milijarde.  Da budemo precizni – 1.073.741.824! A ako se vratimo unazad za 64 generacije, u doba Rimljana, broj ljudi zbog čijeg ste zajedničkog truda sad uopšte u prilici da ovo čitate raste na približno milion biliona, što je nekoliko hiljada puta više od ukupnog broja ljudi koji su ikada živeli.

Očigledno, u ovoj našoj matematici je neka greška! Odgovor glasi, a možda će vas i zanimati da to znate: vaša i moja linija baš i nisu tako čiste. Ne bi nas bilo bez malo (hm, dobro, hajde, poprilično) incesta, mada na genetski diskretnoj udaljenosti. Sa toliko miliona predaka iza vas sigurno je bilo mnogo prilika kada vam se neki rođak sa majčine strane spojio s nekim dalekim rođakom po očevoj liniji. U stvari, ako ste sada u vezi sa nekim ko pripada vašoj rasi i zemlji, više nego visoki su izgledi da ste na nekom nivou u rodu. Štaviše, ako se osvrnete oko sebe u Stefan Braunu, osamdesettrojki koja stoji na stanici kod Slavije ili u čuburskom parku Kikevac većina ljudi koje ugledate verovatno su vam rođaci.

Zato, kada god od nekog čujete da je imao „incest sa šiškama“, nemojte se nipošto smejati. Još manje nemojte to činiti tinejdžerima koji pokušaju da vas ubede da su potomci Džingis Kana, Nikole Tesla ili Divljeg Bila Hikoka. Smesta im odgovorite: „I ja sam!“ U najbukvalnijem i najfundamentalnijem smislu, svi smo jedna porodica!

Svi smo 99,9 odsto isti!

Koliko god to na prvi pogled ne zvučalo realno – svi ljudi su neverovatno slični. Ako uporedite svoje gene sa genima ma kojeg drugog ljudskog bića, biće oko 99,9 odsto isti. To nas i čini jednom vrstom. Malene razlike u preostalih 0,1 odsto (otprilike jedna nukleotidna baza u svakih hiljadu – britanski nobelovac Džon Salston) jesu ono što nam daje individualnost.  Jedinstveni ljudski genom ne postoji, jer bi u suprotnom bili potpuno identični.

Imamo DNK za odavde do Meseca i nazad!

U svakoj našoj ćeliji nalazi se njezgro, a u svakom jezgru hromozomi (46 komplikovanih paketića od kojih polovina potiče od vašeg oca, a polovina od majke). Sa vrlo malo izuzetaka svaka ćelija u vašem telu, recimo 99,999 odsto, nosi isti komplet hromozoma. Hromozomi predstavljaju potpuni komplet uputstava da budete sazdani i održavani i sačinjeni su od dugačkih niti malog hemijskog čuda koje se zove dezoksiribonukleinska kiselina ili DNK. Svaka nit DNK sadrži oko 3,2 milijarde slova šifre, dovoljno da se dobije broj koji ne znam da izgovorim (jedinica praćena sa više od tri milijarde nula) mogućih kombinacija. Pogledajte se u ogledalo i zamislite da vidite deset hiljada biliona ćelija i da gotovo svaka od njih sadrži dva metra tesno sabijene DNK. Kad bi se od vaše DNK isplela jedna nit bila bi dovoljno dugačka da se rastegne od Zemlje do Meseca i nazad i i to više puta.

Idemo dalje!

Idemo dalje!
I kada nas budu odvodili u njihov večiti mrak, idemo dalje!
Jer njihov mrak biće slabiji nego naš jedini zrak!
I kada nas budu terali na rasprodaju našeg morala, idemo dalje!
Mi nemamo rezervni život! Mi nemamo neke druge oči! Imamo samo sebe! I svoje dane… i svoje noći!I kada nam u njima budu ulazili u snove, idemo dalje!
Ako nas ostave, ako nam razum zatruju sopstvenim visurima tuge, ako umesto nas ponude neke kopije druge, ipak demo dalje!
I neka nam u srcu potope svaki titanik, našim krvotokom plovićemo kao brodolomnici… kao umorni artist na žici! Jer, uvek idemo dalje!
Nećemo nikad pristati na manje! Idemo dalje!
Nek nas truju lažima, i nek njihov Bog samo grmljavinu šalje! Mi uvek idemo dalje!
Nek suze i krv poteku, nek se svi otisnemo u zemlju tuđu i daleku, neka se oblaci sile nadviju i neka talasi njihovog mora sve naše razbiju, mi ipak idemo dalje!
Dokle god dišemo, dok jedni drugima u oku ljubav pišemo, idemo dalje!
Samo nek znaju da nas slomiti nikad neće, jer oni koji umeju da idu dalje brisaće granice između mržnje i sreće! Između večitog života i lažne starosti, između njihovog bola i naše radosti…
Svojim osmesima brisaćemo tugu, svoju muku menjaćemo na njihovu bruku…
I uvek, navek i zauvek – IDEMO DALJE!

TOP 50 razloga zašto je izgubio Boris Tadić!

Prvo, pa muško! Ili beše – prvi se mačići u vodu bacaju? Ne, ni jedno, ni drugo! Ni muško, a još manje mače! Prvi blog je o BoTi i razlozima njegovog poraza, koji sad dvorski plemići pokušavaju da pretvore u pobedu! Pobedu nad svima nama!

Nisam istraživao, nisam analizirao, nisam vadio statistiku, to neka rade oni debili koji su i Borisa i nas doveli dovde… ovo je samo moje skromno mišljenje. Za razliku od većine mojih kolega, ono je i iskreno i dobronamerno! I besplatno!

DAKLE, ZAŠTO JE IZGUBIO BORIS TADIĆ:

Izgubio je jer je bio ubeđen da, poput Princeze Libuš iz one reklame, na mesto predsednika države ima nasledno, a na mesto predsednika partije – doživotno pravo!

Izgubio je zato što je Dačić pobedio, a on ga je učinio pobednikom, još na prošlim izborima!

Izgubio je jer na SMS poruke koje je slao članovima na dan izbora nije bilo moguće odgovoriti… čak ni psovkom!

Izgubio je jer se ni na jednu njegovu grešku, u poslednje dve godine, nije moglo odgovoriti… čak ni lepom rečju!

Izgubio je jer su njegovi satrapi od urednika i novinara tih istih medija napravili skup poslušnih pičaka, podrepaša i bezmudarevića!

Izgubio je jer su se svi oko njega smejali čak i njegovim glupim vicevima, pa nije uspeo da skonta koji je od njih (viceva) dobar!

Izgubio je jer je poverovao da su ti oko njega dobri!

Izgubio je zato što je poverovao da ćemo pre da glasamo za njega, nego protiv tih nedobrih ljudi oko njega!

Izgubio je jer je na izbore krenuo poverovavši im da je zaista Džordž Kluni!

Izgubio je jer, za razliku od Klunija, ne ume da glumi u svim ulogama i svim žanrovima: Posebno ne u drami, komediji, tragediji i hororu!

Izgubio je jer nije shvatio da se u Srbiji oduvek glasalo „protiv“, a nikada „za“!

Izgubio je jer smo do sada izlazili da glasamo „protiv“, a sad smo glasali „protiv“ tako što nismo želeli da izađemo!

Izgubio je jer nije shvatio da ima nas koji nemamo za koga da glasamo i koji nemamo gde da izađemo!

Izgubio je jer je bio ubeđen da u srpskoj istoriji može da ostavi veći trag od Zorana Đinđića!

Izgubio je jer nije imao muda da, poput Đinđića proguta najveću žabu, ali je imao muda da taj Zoranov citat ponovi bezbroj puta.

Izgubio je jer nije shvatio ko su mu prijatelji, a ko savetnici!

Izgubio je jer nije shvatio da ista osoba ne može da mu bude i prijatelj i savetnik!

Izgubio je jer nije shvatio da u politici prijatelji uopšte i ne postoje, a da su u životu svi savetnici!

Izgubio je zato što se u kampanji postavio iznad glasača, a ispod savetnika!

Izgubio je zato što nije shvatio da predsednik ima prava na sve, osim da se pred izbore deklariše kao navijač Zvezde ili Partizana!

Izgubio je zato što su ga ubedili da se u TV duelu pobeđuje tako što izgovoriš što više reči!

Izgubio je zato što je zaboravio da je psiholog!

Izgubio je jer nije shvatio da je važnije imati čisto oko nego čiste naramenice od raznih tapšača po ramenu!

Izgubio je jer nije znao da je skuplji aplauz u Zvezdama Granda od aplauza na Akademiji nauka! A da ono što je čuo na njegovoj završnoj konvenciji uopšte nije aplauz!

Izgubio je jer ga nisu obavestili da je Toma „možda“ zlo, a možda i nije, a da su oni oko njega sigurno zlo.

Izgubio je što nije učio od Đilasa, nego je probao da uči Đilase!

Izgubio je zato što ga nismo izabrali mi, članovi Demokratske stranke, mi, normalni građani i mi, kojima je stalo do njega.

Izgubio je jer je u toku kampanje poverovao naslovnim stranama dnevnih novina, sramotnih i bednih tvorevina njegove neodemokratije!

Izgubio je jer je od medija napravio mediokritete!

Izgubio je jer je bio neobavešten o uticaju neobaveštenog Koštunice!

Izgubio je jer je poverovao da zaista postoje uticajni Tviteraši!

Izgubio je jer je trčao maraton, a u Srbiji je politika trka na 400 metara… s preponama!

Izgubio je zato što je od „stranih plaćenika“ iz 90-ih napravio „domaće paćenike“!

Izgubio je jer nije shvatio da je “vlast” – ružna reč!

Izgubio jer nije znao ko mu je guru, ko savetnik, a ko šaptač!

Izgubio je jer mu nisu šapnuli koliko je koštao evro na dan izbora!

Izgubio je jer, za razliku od Velje, nije dozvolio da se oko njega “samo kraducka”!

Izgubio je jer nije shvatio da postojimo mi koji smo ga kritikovali iz dobre namere!

Izgubio je jer nije  shvatio da sme da primi krv samo od nas koji smo ista krvna grupa! I da ne sme da dozvoli njegovim vampirima da nam tu istu krv otimaju i piju!

Izgubio je jer je bio ubeđen da diploma čini čoveka, u zemlji u kojoj decu uče da diploma ne čini ničemu!

Izgubio je jer je mislio da može svima da nam pravi decu! Bez diplome!

Izgubio je jer je slušao pesme “Idola”, a ne pesme “Beogradskog sindikata”!

Izgubio je jer nije čuo one koje je slušao tokom predizborne kampanje! One obične likove iz reklama… iz rudnika, obora, sa ulica, mostova!

Izgubio je jer nije shvatio da ne treba podizati mostove, već učiniti da se ljudi ne bacaju s njih!

Izgubio je jer će i sada poverovati svojim savetnicima da je ovaj tekst zlonameran! Umesto da ih pobaca s mostova!

********

Za razliku od ovih što su glasali za Tadića, slikali tiket, pa sad znoje muda, ja priznajem: Nisam glasao! Tadić mi to nije dozvolio! I krivo mi je! Ne zbog Tadića, već zbog mene! Toliko krivo da ne bih glasao ni da sad ponove izbore!

Umesto post skriptuma, kratko:

„Nije pobeda baš svaka pobeda, još je manje poraz kad te poraze! Pobeda je kad smeš ponosno pred sebe, Boga i ljude, a poraz kad te ostave i zaborave!”

Sa izrazitim poštovanjem i uvažavanjem, Aleksandar Saša Jovanović, član Demokratske stranke od 1996. i onaj isti koji Vam je pre godinu dana u Pressu javno rekao da gubite! I kome ni tada, a ni sada niste poverovali!

twitter: @SirOliverrr

P.S. 03.11.2012: Boris je danas odustao i od kandidature za predsednika DS-a. Tadić nije izgubio, niti je odustao od DS-a. Odustao je od nas, glasača DS-a, a izgubio je još pre 6 meseci… i u svoje i u naše ime… bez poslednjeg pozdrava, bez tačke na kraju…