„M-A-R-I-N-A… Čudno ime za ljubav!“

 I onog dana, kada je zaobišao štand na kom sam radila, prišao mi, i pred svim važnim gostima koji su čekali na govor povodom promocije njegovog slavodobitnog romana, pogledao akreditaciju na mojim grudima i rekao:

„M-A-R-I-N-A… Kako se čudno na ovom jeziku piše ljubav!“

I ne, nije me bilo sram, jer sramota nije zaljubiti se na prvi pogled… sramota je to ne priznati na drugi pogled.

I onog dana kada mi je recitovao te nemušte i, meni tada nerazumljive Preverove stihove! Kada je citirao tajlandskog mudraca sa kojim je delio obrok, vadio nikad napisane Balaševićeve rime!

I ne nije me bilo strah, jer strašno je samo ono što želimo da bude strašno! Sve ostalo se vodi kao – život!

I ne, nije me bilo sramota da napamet naučim njegovu prvu SMS poruku, koju sam svih ovih godina, decenija čuvala poput relikvije:

„Iskustvo me je naučilo da nikad prvi nekoj ženi ne pokažem da mi se sviđa. I nisam ti pokazao… Rekao sam ti! Iskustvo me je naučilo da sad nikako ne smem da ti šaljem poruke, dok ne shvatim da me makar malo želiš… I evo, vidiš, ne šaljem ti! Iskustvo me je naučilo da čekam i ne budem nestrpljiv. I vidiš, nisam! Iskustvo me je naučilo i da je ona jedna koja te ne želi vrednija od 1000 onih koje te čekaju u redu. A od koga je učilo to moje iskustvo, mamicu mu njegovu! Budi moja! Makar zauvek!“

Moj srećan broj svih tih meseci bio je broj mojih otkucaja srca u trenutku dok mi je prolazio na njuhomet. Bezbroj! Moj srećan broj bio je broj treptaja leptirova na mojim očima u trenutku dok je pokušavao da uhvati još neke Kjerkegorove misli!

„Marina, znaš li slučajno koja je boja vetra“, upita me je jednog od onih jutara profesor književnosti? „Nebo plava? Zelena kao šuma kroz koju duva? More tirkizna? Žuta kao jesen, bela kao zima? Neeeeee! Ne! Vetar je uvek imao NJEGOVU boju! Koje god bilo godišnje doba!
Ali… Ne postoji zauvek! To su izmislili oni što izmišljaju bajke! Postoji samo vreme kada moraš da budeš neko drugi, da bi bio ono što jesi! Postoji samo opčinjenost mišlju da ti se čitav svet raduje kao svojoj, zato što voleći jednog čoveka, imaš utisak da voliš čitav svet.

A onda shvatiš da je čitav svet samo usputna stanica od bezgranične sreće do potpune usamljenosti! Količina ljubavi koju zarobiš iznenada i poželiš da ti se ispuni samo jedna želja – da tu ljubav nikad ne izgubiš proporcionalno je jednaka količini usamljenosti kojom se svesno zarobiš nakon što ostaneš bez te iste ljubavi.

I onog dana kada je, na samo njemu svojstven način rekao da nije kraj zato što on tako želi, već zato što život tako želi! Nisam mu verovala, prkosila sam istini… i beše kasno… otišao je bez mene… i bez mog – „Izvini!“. I ostavio me da ostarim sama, bez ikoga na ovoj sporednoj planeti. I ostavio me sa mrtvim morem u očima!

I onog dana, kada sam, po ko zna koji put od prašine očistila ploču koja pokriva njegovu urnu, na beogradskom Novom groblju! I kada sam shvatila da mi ta usamljenost svih ovih godina nije teško pala, jer sam imala uspomene zbog kojih vredi živeti!

I ne, nije me bilo sramota da napamet naučim njegovu poslednju, drhtavom rukom ispisanu poruku koju sam svih ovih decenija čuvala poput relikvije:

„Ako ikad budeš mogla da biraš, između samoće i usamljenosti – izaberi ovo drugo! Usamljenost i samoća nisu isto! Usamljenost biramo, na samoću smo primorani! Usud nas umetnika je da ne biramo trenutak kada ćemo otići! Taj trenutak uvek izabere nas. Privilegija nas umetnika je da možemo da stvaramo uvek… čak i kad nam je teško! Ali ono što stvorimo sme da se nazove umetničkim delom samo ako smo ga stvorili kada smo bili zaljubljeni ili usamljeni! Da se odmah razumemo, ne opisujem svoje trenutno stanje! Ovo je opis mog životnog stanja, rekao mi je jednom davno isti onaj tajlandski mudrac sa kojim sam podelio obrok“.“

„M-A-R-I-N-A… Kako se čudno na ovom jeziku piše ljubav!

(ova priča je samo deo moje nove knjige… knjiga je deo mog starog života)

A.S.Jovanović

4 thoughts on “„M-A-R-I-N-A… Čudno ime za ljubav!“

  1. Mislim da je Andrić to rekao obrnuto – da se usamljeni rodimo, a samoću biramo. Da usamljeni budemo i u sobi punoj ljudi, i onda kada nismo sami.

    Dopada mi se i ovaj izbor. Kažem dopada, jer sve drugo što mi pada na pamet je preterivanje u opisima a opet nedovoljno da pogodi onaj ton koji ovo pogađa u nama – ili bi trebalo.

  2. Nista emotivnije skoro nisam procitala!!!!! Nemam reci kako ovo da opisem!!!!!

  3. Lepo. Ne znam zasto ovako nesto nisam ocekivala od tebe .. Nekako “ne licis” na nekog ko moze da napise nesto ovako,jer mozda ovo nekom povrsnom zalici na suvise meku pricu,ali meni je i jaka i duboka.
    Vidis, moguce je da te u ovo ludo vreme nesto iznenadi,ali pozitivno . Svaka cast.