ĐAČIĆI, PRVAČIĆI, ZA DOMOVINU S TITOM – NAPRED! (01.09.1974.)

 

Foto: "Pazi tramvaj!"

Foto: “Pazi tramvaj!”

Bila je to 74. godina, poznata samo po tome što je dolazila odmah posle 73, a neposredno pre 75.

Zaobišli su je i zemljotresi i poplave. Ratovi tada nisu bili u modi, bar na ovim prostorima, a za neke tamo daleko, bolelo nas je naše nesvrstano pionirsko dupence. Proleteri svih zemalja su bili ujedinjeni; zimovanja, letovanja i odlazak u šoping, u »Trs«, glavni grad susedne Italije bili su normalne pojave, a mi smo imali po sedam godina, plus minus koji mesec, naviku da se još uvek uspavljujemo sa nečim plišanim i veru u Deda Mraza. Prvo znanje koje smo kasnije stekli bilo je da je pomenuti debeljko u stvari »imperijalistićki uljez«, a da je za sve poklone, radosti i uostalom i za to što smo rodjeni, zapravo zaslužan drug sa slike iznad table. Pošto su mi se baš nekako u to vreme roditelji i zvanično raskrčmili poželeo sam da mi »Deda Drug« donese nešto što će mi promeniti život.

A on mi je doneo školu…mesto gde se stiču znanje, drugari i prve simpatije i mesto koje se  prvo voli, zatim mrzi pa onda, kad se završi, voli duplo više. Tog vanredno toplog prvog septembra krenuli smo u susret novom životu, prvim ljubavima, ukorima i pohvalama, boginjama i zauškama, prvim problemima, i rekli zbogom detinjstvu.

Kao što i dolikuje lepo vaspitanom budućem pioniru, pristao sam da me očešljaju po njihovom, navukao omražene sandale na bele sokne i uz dve intervencije sa strane, iz džepova povadio duplikate – Necera, Brajtnera i ćelavog Latoa i krenuo u »bolje sutra«,

»… u kome i mi pioniri moramo učestvovati gradeći našu socijalističku federativnu domovinu svojim znanjem, jer samo tako možemo ostvariti ciljeve koji su pred nama. I zato, na kraju, želim vam dobrodošlicu uz pionirski pozdrav: ZA DOMOVINU S TITOM – NAPRED«, grmeo je buckobas za mikrofonom u pretrpanoj školskoj sali. Mi smo se samo zgledali ispod oka i čekali da se nešto dogodi. A onda su nas pozvali na improvizovanu binu i poređali za fotografisanje.

»Šta ćemo posle?« izgubljeno me je upitao klinac iz kraja, i jedini Zoran koga sam do tada poznavao.

Pošto imena Stefan, Luka, Vuk, Andrea ili Tea nisu bila primerena revolucionarnim tekovinama tog vremena, oko nas je, što stajalo, što čučalo, bezbroj zalizanih Zorana, Dragana, Gorana, Ivana, Vesni, Jelena i Tanja  i  poneki Aleksandar, Petar, Jovan i Miša.

»Ne znam…valjda ćemo da idemo kući«, odgovorio sam mu nameštajući kragnu, a opomenut maminom gestikulacijom iz publike.

»Ej ljudi…ja sam Vladimir. Imam duplikat Katalinskog«, reče nešto glavatiji plavušan iz reda iza nas. »Pa šta, i ja imam dva«, požele mu Zoća toplu dobrodošlicu.

I pošto su posle petnaestak minuta nameštanja uspeli da ušteluju nas, učitelje i zastave i slike, nastade prva i jedina zajednička fotografija, budućih fudbalera, kosmonauta, vatrogasaca i milicajaca, učiteljica, balerina i doktorki…

Iste snove imali smo i još uvek iste laži lagali smo…da život će nas rastaviti tada znali nismo.

I nisam znao da ću je dve hiljade i neke kao ostareli pionir koji nije uspeo da postane ni svemirski putnik niti Dule Savić, setno i kroz špalir suza gledati požutelu. I da mi je umesto ovog Pentijuma neki Hal, vrlo rado bih se vratio u tu divnu 74. i makar minut-dva virtuelno ponovo bio sa njima.

Bar da im kažem da ne idu nikud, jer kuda god da krenu doći će do nekog kraja…da ne daju Krojfa za poslednju slajbu koja im fali.

Jer albumi, kada se popune, nikome više nisu važni.

Čak se i duplikati pobacaju.

(Uvodna priča iz knjige “Pazi tramvaj!” objavljena 2001. u Beogradu. Uvodna fotografija napravljena je na današnji dan, pre tačno 40 godina, u Osnovnoj školi Sava Kovačević, istoj onoj koju je pre mene pohađala i moja majka).

P.S. Pogledajte svoje fotografije iz tog vremena… ako ništa drugo shvatićete koliko ste imali srećno detinjstvo… ako ste uopšte imali detinjstvo!

Đaci prvaci, OŠ Sava Kovačević, 1974.

 

Comments are closed.