San gospodina Majevskog

lonely-old-man

Prošla je ta noć, i sledeća, i još jedna noć posle nje…Prošla je godina, vek…Ceo život mi je protekao kao poslednja kap jutarnje rose sa lista žalfije u bašti moje bake. Vreme je prolazilo, kao što samo vreme ume da prolazi u jeftinim holivudskim nemim filmovima. Brzo, tužno i uporno!

Gospodin Majevski bio je od samog rođenja pravi predratni gospodin, mekan kao svaka ruska duša, vaspitan po pariskom bontonu, školovan na bečkim valcerima. Naučen da poštovanjem drugih zaslužuje i svoje poštovanje. Imućna ruska porodica koja se po njegovom rođenju preselila u Beograd dala mu je sve i uzela samo jedno – pravo na izbor! Voleo je lepu, al sirotu! Gospođicu Olgu, ćerku starog kovača Hofmana… vaspitavanu na dorćolskom bontonu, školovanu na zvucima čekića i nakovnja. Nisu mu je dali, nisu joj ga dozvolili!

»Bio sam zaljubljen kako samo beli labudovi umeju da se zaljube… slepo, uporno i za čitav život! Prva ljubav bila mi je i jedina, ali i poslednja. Tek napunih dvadeset i prvu i reših da je ukradem i s njom pobegnem na kraj sveta. Pa da, ako je on zaista ravna ploča zajedno skočimo u svemirski bezdan! Ali, tada je moju sreću ukrao rat. Moju malu Jevrejku odneo je voz! Sa žutom zvezdom na ruci odvedena je u jednom pravcu. Iznenada, tužno i uporno!«

Gospodin Majevski prestao je da bude gospodin i postao je vuk! Postao je Majković! Umesto Šopenovih nežnih nota slušao je surovo vrištanje mitraljeza i bubnjanje bombi. Boreći se protiv onih koji su ukrali razlog njegovog života, borio se i protiv sebe. Iz rata je izašao kao kapetan, posle rata postao je major, a nakon nekog vremena i pukovnik. U penziju je otišao kao general! Ostao je u vojnoj službi iz jednog jedinog razloga – da lakše pronađe svoju Olgu!

»Nisam nikada odustao od ideje da je ona tamo negde i da čeka da je spasem. Ni kad su mi rekla da joj se posle ulaska u nemački logor izgubio svaki trag. Ni kad sam saznao da su se preživeli Hofmani preselili u Izrael, ali da na spisku svih Hofmana ovog sveta nema nijedne Olge. Ni kad sam prevrnuo nebo i zemlju tražeći je. Ni kad sam saznao da moj ceo svet zapravo više ne postoji. Ni kad sam uporno odbijao da prestanem da budem uporan«

General Majković prestao je da bude general, jer su drugi tako odlučili. Nova vlast nije cenila njegovu posvećenost poslu, njegove diplomatske sposobnosti, njegovo 18-očasovno radno vreme. Nisu cenili njegovu upornost da radi »čak i do smrti«, kako je umeo i sam da kaže. Penzionisali su ga, i kao osobu bez porodice, imetka koji je potrošio na putovanja po svetu i bez staratelja smestili u penzionerski dom na Bežanijskoj kosi.

»Živeo sam okružen ljudima koji su u životu imali sve ili ostali bez svega. Ja sam imao – ništa! Samo svoj san i upornost da ga makar odsanjam do kraja. I onda, jednog jutra, na vratima moje sobe pojavila se starija gospođa kojoj je iskrzani šešir skrivao polovinu lica, dok je preko druge polovine padao uvojak koji je imala samo moja Olga. I koji je uvek uporno bežao ka meni«.

Penzioner Majković nije više želeo da se budi. Čak ni kad su mu rekli da je njegov san došao da samog kraja i da je njegova uporna želja da dočeka svoju prvu i jedinu, sada gospođu Hofman, bila jača od sudbine. Iste one koja je Olgu, naterala da nakon oslobađanja jevrejskog logora uz pomoć ruskih vojnika pobegne u Moskvu, u kojoj je bila i pralja i švalja. U kojoj je bila sve, samo ne nečija. U kojoj je pod drugim imenom uporno i vredno radila kako bi skupila novac i širom Rusije tražila svog Majevskog. Ni sanjala nije da je na drugom kraju sveta Majković čekao nju! U želji da poslednje dane svog života provede u rodnom gradu, uporna, umorna i stara Jevrejka izabrala je penzionerski dom na Bežanijskoj kosi.

»Nisam ni sanjao da ću je čekati celog svog života. Ali ona i jeste bila ceo moj život, moja doživotna robija, moj usud i moja kletva. Ne znam da li se u isplakane računaju i one suze koje nikada ne poteku, tek tog prvog i poslednjeg jutra s njom shvatio sam da je upornost jedina stvar koja se u životu isplati. Makar i na taj jedini sekund kada mi se učinilo da sam je ugledao na vratima svoje penzionerske sobe, makar i u ovom snu koji uporno prestaje da bude san.«

Nagrada za njegovu upornost trajala je tek nekoliko sekundi, ali je za to vreme gospodin, ratnik, general i penzioner Majevski video je ceo svoj život – video je nju! Sa osmehom na licu, dok mu je sedu kosu nežno mazila ostarela ruka Olge Hofman, završio je svoj predivni san. I ostao sklopljenih očiju. Uporan i srećan!

Nepunih sedam dana kasnije, pored njegovog, na skromnom spomeniku od belog kamena isklesano je i njeno ime.

(Priča “San gospodina Majevskog” je samo deo moje nove knjige… a ta knjiga je, kao i sve ostalo deo mog starog života… Jednako kao i priča “Marina – čudno ime za ljubav“)

A.S.Jovanović

old man old woman