Mali vodič za navijače iz fotelje!

KAKO ĆEMO DANAS NAVIJATI? NARAVNO, IZ FOTELJE!

Punoletne heteroseksualne muškarce u ovoj zemlji možete podeliti na dve grupe: na beskompromisne ljubitelje fudbala i sve ostale.

U drugu vrstu Homosapiensa mudošetusa spadaju i svi oni krivinaši sa časova fizičkog, polubaletani, šatrourbani obožavaoci igara sa loptom uz pomoć ruku, ali i političari, koji su uglavnom operisani od fuce.

O fudbalu je mnogo toga rečeno, napisano i nakenjano i teško da postoji ikakav genije, čija bi misao bila za nijansu originalnija. Ne računajući vanprostornog Gorčina, selektora u senci i najvećeg živog stručnjaka na planeti – Brata Pantelu! I dok je na polju fudbalskih pravila primetna nesavršenost, ali i nevelika želja sa napretkom, upravo ta činjenica i jeste ono što svakodnevno gomile kuratih čovekolikih fucoljubaca tera da sede i neprekidno blenu u svoje TV ekrane.

Aleksandar.rs zato pomaže da taj proces bude što savršeniji i savetuje šta je sve potrebno prosečnom gledaocu, a šta je neophodno izmisliti kako bi srpski navijački konformizam dostigao optimalni nivo.

TELEVIZOR

Naravno, prvo i osnovno podrazumeva se da ti je potreban onaj u boji, što većeg ekrana, uz koji ide dobra antena (vidi pod Loga III), kako se uživanje uz kotrljanje lopte u Poljskoj i Ukrajini ne bi pretvorilo u drhtavicu zbog gledanja super džija iz Kortine di Ampeco. Zaboraviti na one konjske EI sandučare ili Saba lampaše iz pretprošlog milenijuma, one karakodžule u kojima su nekada živeli mali ljudi, kao i na one Filipse od pre dvadeset godina sa ekranom koji podseća na Jašara Ahmedovskog u sportskoj opremi. Cena odličnog stereo TV prijemnika, sa doduše ne baš brendiranom nalepnicom, ravnog ekrana oko metar u prečniku, može se naći za, verovali ili ne, manje od 400 evra. Neću vam reći gde, jer još uvek nisam zaposlio direktora marketinga. Teletekst je obavezna stavka koja ide uz svaki moderniji prozor u svet… fudbala…

DALJINAC

Daljinski upravljač je najbolji izum 21. veka i čini da televizor što duže ostane čitav. Daljinac se nipošto ne sme držati u puckavom fabričkom celofanu, jer svaki normalni fudbaloman u toku godine polomi između jednog i tri komada, bili oni zaštićeni od grinja ili ne. Najbolji su oni univerzalni koji imaju do osam tastera: za menjanje kanala, regulaciju tona, aktiviranje «live score» strane teleteksta, mute (kada pozove dokoni burazer, dosadni poštar ili nevaspitani komšija). Nije loše imati i taster čijim pritiskom se menjaju samo dva poslednjeotvarana kanala, jer se poslednjih godina svakodnevno u isto vreme igraju najmanje dve “utakmice godine”. Na buvljacima se ovakvi daljinci mogu naći za 10-ak evra. Prave ih u Turskoj i Kini.

Od skora se u prodaji mogu naći i daljinci u obliku pivske flaše i jastuka. Hit!

FOTELJA

Najzgodniji su jednoiposedi sa što širim i pufnastijim naslonjačima za ruke i duboki taman koliko noge mogu da se drže i sklupčane i spuštene (u zavisnosti od rezultata). Svaki dodatni deo nameštaja za sedenje ili ležanje u prostoriji predstavlja višak, jer pravi ljubitelji fudbala su oni koji derbije gledaju isključivo sami. Što više stručnjaka, manje je uživanja, a veća je verovatnoća da će daljinac najebati, a prijateljstvo ili kumstvo biti raskinuto. Idealnih fotelja ima u više salona nameštaja, i nisu skuplje od 150 evra. Ima ih i za 40-ak jurića, ali se uz njih dobija i uputstvo za lečenje lumbaga.

STOČIĆ-FRIŽIDERČIĆ

Dimenzije i oblik nisu bitni, ali mora da zadovoljava jedinu funkciju, a ona je da fudbalskim slado, kokico i pivokuscima u svakom momentu artikli za ubijanje nervoze budu nadohvat ruke. Najbolje je pronaći neki koji ima i nekakvu dodatnu komoricu za održavanje idealne temperature, a u koju se može strpati više od tri limenke piva i patrone za mobilni frižider. Mora da bude stabilan, ali i lako prenosiv. Cena varira, jer teško je naći pravi fudbalski stočić, pa se obično on dobija kombinacijom više elemenata, ali komplet okvirno ne prelazi više od 50 evra.

LAMPA

Jedna od najvažnijih stvari u prostoriji je dobro osvetljenje. Preporučujem ugaonu lampu sa potenciometrom kojoj se izvor svetla može rotirati. Ovo je bitno zbog toga što se na ekranu nipošto ne sme pojaviti bilo kakva senka ili bljesak. Zbog spomenutih nuspojava i prozor na prostoriji mora da bude iza televizora, a roletne na njemu što neprozirnije.

KANTA ZA OTPATKE

Obavezna je ona u koju ide velika crna kesa za odlaganje velike količine fudbalskih pomija, koje se uvek odnekud pojave kada to najmanje očekuješ. Obično stoji iza fotelje i dostupna je i kratkorukim navijačima.

VRATA

Najbolje je uzeti tapacirana, ali ako si skromnih platežnih mogućnosti, važno je da se otvoriš za dobru bravu, koju ti žena i deca nikako neće iščešljati.

 * * * 

To bi bilo otprilike sve od osnovnih sredstava. E, sad, pošto smo ustanovili osnovne potrebe normalnih srpskih muškaraca, hajde da konstatujemo šta je to što još niko nije izmislio, i što se ne nudi preko telešopa «po gotovo neverovatnoj ceni».

ČEŠOČMAR

Pravi fan fuce nevoljno odlazi na svakodnevno tuširanje, jer je poza u kojoj su vam oči prikovane za ekran, a ruke za genitalije sasvim uobičajena. U takvom rasporedu viška vremena (a od kada je i kod nas stigla demokratija sve ga je manje) najnormalnije je da se kenjara mora s vremena na vreme dobro iščešati. Iskonski nagon predaka nalaže nam da češanje vršimo  nepotkresanim noktima, ali u takvoj situaciji može se desiti da vam brabonjak zapadne pod nokat, pa da prst zagnoji. Da bi se izbegle neželjene peripetije, treba izmisliti češočmar, i to instant vrstu koja se lako navlači na prst, i po upotrebi lako odlaže u kesu za đubre. Ako su izmislili pamperse i kondome što ne bi i češočmar.

MRSOMUD

Sve navedeno za češočmar, važi i za češojaj, s tom razlikom što je ovde neophodno da materijal koji se koristi za izradu navlake za prste bude od manje grubog materijala. Posle češanja, fudbalofil uglavnom pomiriše prste u cilju ispitivanja nivoa zagađenosti međunožja. U tu svrhu može se češojaju dodati i lakmus papir koji će u zavisnosti od obojenosti pokazivati koliko poluvremena još može da se izdrži. Od istog materijala može se napraviti i Glavićokajmakobris.

SLINOLEP

Ovo je verovatno i najbitnija stavka među neophodnim, a još uvek neizmišljenim pomagalima. Jer, evo primera: igrali ste tri plus, i već je 60-ti minut, a još uvek je 1:1. Naravno da je nemoguće izaći iz fotelje, i još naravnije da je suludo ne čačkati pušku u cilju postizanja unutrašnjeg mira.

APSORPRD

Ono što ljubiteljima istočnjačkih šitova predstavlja joga, svakom iskrenom fudbalskom fanatiku-foteljašu je kvalitetan prdež. Međutim, kako se crevazduh razlikuje po intenzitetu trovanja, potrebno je naći odgovarajuću stvar koja će upijati miris, a dozvoljavati i čak pospešivati zvuk koji prdež postiže. Sa svakim dobrim upuvom živci nam postaju opušteniji, a utakmica samim tim i zanimljivija. Vremenom se može napraviti i multipraktik verzija apsorprd+skupodrig.

ČARAPOLUFT

Nedostatak ovog proizvoda ogleda se u problemima koji se javljaju kada se preceni izdržljivost čarapa. Naravno da je zdravlje najbitnije i da je u vezi s tim potrebno čarape menjati najmanje jednom nedeljno, ali ako vam se desi da vežete par derbija u momentu kada vas zakači neka kijavica (nos – organ za ispitivanje zaprljanosti čarapa – prim. S.J.) nećete na vreme shvatiti da su čaponjci zajedno sa nogama odprdeli svoje. Šta će čovečanstvu kojekakvi jonizatori i ventilatori, kada nema čarapolufta.

USTOSVEŽ

Ovde je već bolja situacija, jer su razne žvake bez šećera uglavnom odobrene od svetske stomatološke asocijacije (btw, registrovana je isto kao i pustinjsko udruženje čamdžija). Međutim, postoje problemi kada bakterije, za koje se priča da žive u omiljenoj hrani i piću navijača iz fotelje, krenu da opkoljuju koren zubala, pa nas bol natera da izađemo iz sobe mimo plana. U tu svrhu neophodno je izmisliti žvake koje osvežavaju dah, čiste zube i po potrebi sadrže lokalni anestetik, za slučaj da bol u zubima postane nepodnošljiva.

ŽENOTER (DECOPLAŠ)

Ovde nailazimo na najveći problem. Pošto su nas geni majmunolikih askurđela naterali da živimo u registrovanoj zajednici kao osnovnoj bazi za produženje vrste, podrazumeva se da imate džangrizavu lepšu polovinu i ultradosadnu decu. Ukoliko vam prihodi nisu adekvatni, a nisu (sponzori, shvatite ovo kao vapaj iz drugog plana), nemoguće je nežniju polovinu stalno držati u šoping centru, a dete u drugoj sobi prikovano za Sony Playstation. Normalno je (prema njihovim standardima) da povremeno i zakucaju na vrata tražeći i pitajući uglavnom beznačajne stvari. Kada se taj poziv dogodi za vreme nepovoljnog razvoja situacije na terenu, treba aktivirati ženoter ili decoplaš i privremeno kupiti još desetak minuta vremena. Najbolje je iskoristiti tehnologiju ručnih aparata za samoodbranu koji blagom strujom izazivaju paralizu kod napadača i primeniti ih za prostor s one strane vrata. Ženu treba samo privremeno omamiti, a kod dece stvoriti onaj osećaj koji imaju kada prvi put uđu u kuću straha.

To bi bilo to, za sad. I znam, u pravu ste, fale tu i USB guska 2.0, Zagulokur, Gaćobris, Trljomindž s krilcima (za navijačice) i još posvašta nešto, ali ne može se baš sve odjednom!

Osnovno pravilo fudbalolikog foteljaša glasi – fudbal je život, ostalo su pomagala da se preživi.

Gooooooooool, trpaaaaj!!

Pročitajte najnoviji blog post na Aleksandar.rs: Mlađan Dinkić glumi u rimejku “Mućki”!

BEOGRAD ZA IZBEGAVANJE: Mali vodič za one koji još uvek nisu postali Beograđani!

Urbani Beograđani zapravo i ne postoje. To je mit. Oni što su u moj rodni grad ujahali ’45, danas su već pedalirani po kojekakvim vikendicama u Čortanovcima ili su na putu ka zavičaju, i njihov talas je prestoni srpski grad nekako preživeo. Ali ovi što su se dovukli na foru «dao sam uslov za treću, sad bih mogao malo da se opustim» toliko su se razgaćili da je neophodno napraviti kratki vodič kroz Beograd sa osvrtom na par mesta koja su, mahom oni i obogaljili. Ovaj vodič poslužiće onim turistima koji u Beograd ne dolaze u belom mercedesu sa potkovicom, a onima koji se ovde bude odavno, kao kratak noter da baš i nije sve tako belo. Drugim rečima, koliko god voleli Beograd, sve njegove čari i neponovljivosti, ukoliko mislite da ovde pustite korenje budite spremni da zavolite i sve njegove bore.

Dobrodošli u vodič kroz «Beograd za izbegavanje»:

 1. Ulice – Karađorđeva i Kamenička

Čim kročite u glavni grad zaboravite na termine «raskopane su ova ili ona ulica» ili «gradi se u tom i tom kraju», jer čitav Beograd je danas jedno veliko gradilište. Da me ne bi pogrešno razumele junoše nove vlasti, ista situacija bila je i sa njihovim prethodnicima, jer su i tada gradske ulice bile toliko bogate rupama da bi svaka iole pravna država morala stanovnicima svog glavnog grada da plaća debelu nadoknadu za pretrpljene strahove, duševne bolove i povređeno dostojanstvo. O skenjanim trapovima i stečenim hemoroidima da i ne govorim. Iako je ovo jedna od retkih stavki gde je konkurencija više nego žestoka, ukoliko vas neka muka ne natera, izbegavajte dve ulice – artiljerijsku Karađorđevu – šampiona rupa i pešadijsku Kameničku, naročito od novembra do maja. Ko u njoj makar jednom nije izmerio leđa laže da je iz Beograda.

 

2. Park – Picin

U neposrednoj blizini gore pomenutih basamaka nalazi se i park, koji se tako zove samo zato jer ima više od tri klupe i četiri drveta. Osnovna namena mu svakako nije odmor i rekreacija, a glavni razlog zašto je ovo mesto za izbegavanje govori vam već sam njegov nadimak – Picin park. Stecište najgoreg šljama gradskih kamenjarki, drljavih makroa, jednorukih mandova, polutrandži i inih spodoba, nalazi se tik uz Ekonomski fakultet, pa su mnogi skloni da pomisle da nam je upravo iz tog razloga ovakva i ekonomija. Kako neko ne bi pomislio da ovde danju ponekad ne zalutaju i normalni, treba naglasiti da su česti gosti Picinog parka putnici koji prave pauzu između dolaska autobusa niodkuda i nastavka puta vozom bilo kuda. Ukoliko ipak rešite da prošetate kroz Picin park posle prvog sumraka, i praćne vam se šarančić, verujte mi da ste najmanje zreli za posmatranje. Savet glasi – izbegnite troškove, pa pošto je štajga preko puta, slobodno pretrčite žmureći ili prilezite na šine prvog levog koloseka. Sefte je, a taj voz ionako ide samo do Lapova.

 

3. Bioskop – 20. oktobar

Dooobro, došli smo i do bioskopa. Oni stariji kino-manijaci sigurno se sećaju bioskopa 20. oktobar po tome što su se ovde nekada prikazivali Kung Fu spektakli, posle kojih se pola sale šibalo niz Balkansku ulicu. Pre zlatnog doba honkoških akcionih u ovom kulturnom zapećku bila je postavljena bomba. Nečiji nesrećni mozak odneo je brojne ljudske živote, ali su tadašnji gradski očusi rešili da štrpnu neku banku iz CK i renoviraju ovaj bioskop. Rasklonili su krš i lom, izmalali zidove i stavili nove stolice. I toliko od renoviranja. Od tada prođe nekoliko svetlosnih godina, a u ovu rupčagu od bioskopa niko više nije uložio žute banke. Umesto da od 20. oktobra naprave atrakciju i pretvore ga u najveći poljski WC na svetu, nadležni i dalje dozvoljavaju da se ovde prikazuju filmovi. Doduše, moja poslednja kino avantura bila je više nego realistična, jer na platnu je Tom Henks preživljavao boreći se sa morskim talasima, dok sam ja u sali sedeo sa otvorenim kišobranom. Sreća da nije dugo padala kiša, mislim na filmu, jer se Henks nekako spasao, a ja sam narednih nedelju dana gurao toplomer tamo gde ne treba. 20. oktobar, želim ti još jednu bombu, ali bez ljudskih žrtava.

 

4. Restoran – Kineski u 70. bloku

Kinezi su se u urbani gradski milje savršeno uklopili, pre svega jer su ekstremno neuredni, a neopisivo lako su prihvatili tradicionalni manir novopečenih Beograđana kojima su omiljene discipline bacanje đubreta s terase i držanje svog viška obuće u hodniku ispred vrata. U tržnom centru novobeogradskog bloka 70 nalazi se kineska kafanica, koje se, odgovorno tvrdim, ni Kusta ne bi setio. Ovde možete slobodno da jedete sedeći, ležeći, stojeći, da pušite, pijete, srčete, galamite, podrigujete ili pevate. Ovde Kinezi govore srpski, Gangeri kineski, a kuvari iz Zone Sumraka  spremaju najukusniju kinesku hranu u Beogradu. Ukoliko ste već preležali koleru, SARS, AIDS i slične viruse, ovo je pravo mesto za vas.

 

5. Benzinska pumpa – Sve

Da li znate koja su zanimanja početkom devedesetih godina bila na čelu onih za koje su vam bile potrebne najdeblje kumovske, plemenske ili burazerske veze? Svako ko je odgovorio «carinik, pumpadžija i policajac» ima dozvolu za nastavak čitanja. E, pa pumpadžija je ključna reč ovog poglavlja. Vlasti su se od onda i te kako promenile, ali jedno navika je ostala – na benzinskim pumpama i dalje kradu za medalju. Sreća, pa ukoliko ste namazaniji ne mogu da vas presvuku na mnogo fora… možda na nekih 15-ak, 20. Brži su od treptaja oka, a jedno vreme su bili specijalizovani za proizvodnju «originalne» tečnosti za pranje stakla. Ukratko: pred vama otvore flašu, čiji se čep odvrće u kompletu, sipaju vam tečnost i bace flašu u kantu. Čim odete izvade je, napune običnom vodom i stave par kapi antifriza da izgleda autentično. Kad ugledaju papka, šire ruke kao da im je stigao Deda Mraz. Beograđani su po dve stvari unikatni: jedini na svetu nemaju zemljake i jedini su na svetu čiji automobili već odavno idu na vodeni pogon

 

6. Diskoteka – Razne

Svaki iole raspusniji posetilac Beograda poželeće da ode do jedne od brojnih prestoničkih diskoteka. Kako je Beograd jedan ogromni vilidž koji živi na reci, vilidž piplovi koji ga naseljavaju vole da se smucaju po kojekakvim splavovima na kojima obično trešte narodnjaci od juče do prekosutra i nazad. Postoje i neki fensi klubovi na vodi, a tu su glavna klijentela lažne šibadžije sa kajlama i pederušama ispod miške, i njihove raznopušne sponzoruše. Izbegavati ih mahom zimi, jer tad rumeni zumbuli najbrže potežu! S kuka! Postoji i par klubova koje treba zaobilaziti samo ukoliko ste bilo kakav ljubitelj suprotnog pola. Ovde nema gedžovana, svi muškarci su lepo vaspitani, vrckavi i kulturni, a sve ribe su nadrkano nervozne, tetovirane i raspoložene za seks… sa drugim ribama.

 

7. Pijaca – Stari Merkator

Znam da se mnoge ujne neće složiti sa mojim sledećim navodima, ali… Pijaca «Stari Merkator», ne samo da je najskuplja u gradu, već je i apsolutni šampion u smradu, prljavštini i nekomforu. To je jedina kompletno zatvorena zelena pijaca u Beogradu, a ko se ovde ne ogrebe za vajrus, živeće jače od 100 godina. Nadaleko je čuvena i po svojim tačnim kantarima, pa vam se preporučuje da za svaki artikal ponesete duplo više para od planiranog. Zlu ne trebalo. Kada sam poslednji put kupovao lubenicu, emajlirani garagan, koji više liči na DJ Pandžabija nego na tipičnog srpskog poljoprivrednika, s jedne strane strane svoje nove vage naslonio je odabrani plod, a sa druge je u nedostatku tegova stavljao litar po litar mleka u tetrapaku. Ovakvom matematikom stigao sam do neotkrivenog podatka da je lubenica od 9 kila teška tačno 8 litara mleka. Doduše, dugotrajnog pasterizovanog.

 

8. Izletište – Ada Ciganlija

Ada Ciganlija dobila je ime po tome što su se pre tačno 26.000 godina na tom mestu naselili preci današnjih Roma. Pregradivši reku u nameri da se lakše bave ribolovom, praromi su kasno shvatili da se u isto jezero ne može vršiti mala, srednja, velika i najveća nužda i posle toga iz njega i bezbedno pecati. Zato su rešili da se odsele u Indiju, a kasnije pridošlim Srbima su ostavili jedno divno izletište. Od tada je bezbroj mora Savom proteklo, a slepo crevo Savskog jezera i dalje je jedno od najgroznijih kutaka mog Belog betonskog zavičaja. Posebno ona fensi Makiška strana. U vrelim letnjim mesecima, ovde se skupi sav polusvet, svi nakupci sa Merkator pijace, nafatirane pumpadžije, razne vrste seksualaca, beogradski Kinezi, lužički Beograđani, kamenjarke i transverzalci, urbana ;etvrtgradska stoka, lažni intelektualci sa omiljenom poštapalicom «generalno», voajeri, nedojebani penzosi u atletskim majicama, pregoreli urbanisti, šibadžije-ogledaloljupci i njihove napumpane konkubine u gaćama model «kanapče za čmarče».

Eto, za početak… Dobrodošli… u Beograd za izbegavanje!

 (nastaviće se… u vašim komentarima)

FOLLOW ME: Istina o “Uticajnim” tviterašima!

Uđoh u tviter ludilo pre četiri i po meseca. Naravno, kriv je Kiza Torbica, ta unikatna spona koja deli virtualni od preobičnog sveta, stojeći sa obe noge na obe strane. Načukah se isto toliko (četiri i po soma) tvitova i nakupih skoro isto toliko pratilaca! Neko mi reče – postao si uticajan tviteraš! E, ajmo malo na tu temu! Nisam postao! Još uvek sam zdrav!

Moj prvi utisak glasi: 90% samozvanih “uticajnih tviteraša” su teški debili… Ali, teški! To su mahom oni što su prvi počeli, u vreme dok smo mi još uvek zigovali, cirkali, išli na tekme, skupljali slajbe i radili sve što rade mladi. Uglavnom su to štreberoliki tipusi kojima već na prvi pogled provališ da im je dugo držanje laptopa na krilu spalilo muškost! Upravo nju nadoknađuju javnim veličanjem svog uticaja, one nevidljive tvorevine koja se ne promoviše. Jer, uticaj je je kao “izgovoreni maler”, čuveno pravilo da umesto da pomisliš u sebi – naglas kažeš ono što ne želiš da ti se desi! Nisi uticajan ako se uticajem kurčiš! A jesi kurac ako misliš da ćeš ga nadoknaditi uticajem!

Presterilni su! U razgovoru retko koriste lokalizme i žargone “iz kraja”, verovatno voze kola s produženim gepekom, nose košulje na šav ili džempere s grbom. “Nikad ne bi pristali da uđu u masone”, iako im niko nikad nije ni ponudio. Njihova je bila ona specijalka, čuvena lopta koju su imala deca imućnijih i zbog koje su, iako s dve i po leve noge uvek morali da budu u timu. Na vreme su provalili da je onlajn budućnost, prešaltali se odmah posle MS DOS-a i sad se ponašaju kao da su sišli na Mars!

Svojstven im je efekat “staklene tašte”… Dakle, gledaju kroz vas kao što vi, uz rutinski klimoglav gledate kroz taštu, dok vam priča zilioniti put o važnosti taštine praznine. Sve vaše je zanimljivo, ali sve njihovo je zanimljivije. Jer, oni su uticajni!

Među njima ima i od ranije poznatih njuški. Njihovo “uticajan sam” ima posebnu težinu.
Uticaj nije pitanje poznatosti, uticaj je pitanje poštovanja… Pre svega poštovanja onih kojima tvituješ, pa tek onda poštovanja koje treba da zaslužiš od onih koji te prate i zbog kojih bi i trebalo da tvituješ, makar jednako koliko i zbog sebe! Tviter nije naivna igračka, makar ne koliko se naivno ponašaju samoproklamovane guru veličine. Od onih koji to zaista i jesu nikad nećete čuti priznanje da su na bilo koga i na bilo koji način prebitno uticali! Plašim se da je zbog tih uticajnih, sve manje nas koji više volimo da negde, u nešto ili nekog ističemo!

Među uticajnima mahom nema dobrih frajera! Ima ih uglavnom među onima koji ih hejtuju. Možda baš zato i mrze jedni druge!

Posebno odvratna kategorija “uticajnih” su oni kojima plaćaju da tvituju! Da se odmah razumemo, treba napraviti razliku između ljudi koji žive od tvitera i tvitova i onih rent-a-tvit ciketana. Onih navlakača, “pogledajte moj post o toj stranci, tom proizvodu” njuški, onima koji “šatro dobronamerno” hvale jednu opciju, pozivaju na konzumiranje određenog brenda, turističkog mesta, određenih likova (mahom uticajnih van tvitera). To je kancer tvitera! Ne zato što on ne treba da se koristi za promovisanje, naprotiv, već zato što se to radi na dripački, providan i seljački način!

Samozvani uticajnu su prepoznatljivi po “ja, pa ja” tvitovanju. Takvi atenšn frikovi su tu najmanje bitni, a prepoznaju se lako… jedan drugog hvale na sva usta, osluškujući eho zajedničkih pratilaca kao raspomamljeni mufloni. Vojvode i serdari!

Zanimljiva stvar je i činjenica da oni koji ih prate to rade u najmanje 80% slučajeva zbog drugih. Zanimljivija mi je mazohistička činjenica da ih retko otprate čak i kad im se “uticajni” popnu na kurac! Valjda i to rade zbog drugih! Ipak, na vrhu zanimljivosti je suluda ubeđenost “šatro uticajnih” VIP tviteraša da su proroci, obdareni mislioci ili prefrajeri samo zato što ih prati zilion kojekakvih zumbula, što jajolikih, što jajoimenovanih… Njihova vantviterska poznatost ovde nije uticaj! To je samo iluzija! I svako verovanje u suprotno je nezalečeni kompleks ili glupost. A glupost je posebno uočljiva kategorija na Tviteru, jer on je kao kap veniša na čistoj crnoj majici. Ne skida fleke, pravi ih! Zato je obaveza i odgovornost onih sa bezbroj K pratilaca daleko bitnija od merenja “čiji je veći i od zahvaljivanja jubilarnom ciklionitom “fenu” i obećanjem da će srećnom foloveru pokloniti kasetu “Best of Sejo Kalač”.

Da, i sam pratim te “ja sam uticajan” likove. Uglavnom iz radoznalosti, želje da i od njih naučim kako ne treba, ali i zbog svesnosti da ima 10% uticajnih koji nisu teški debili. Neke druge pratim iz razloga zbog kojih sam se kao džanki i navukao  na tviter – jer me čine nasmejanim, opuštenim i njima bliskim. Zašto su za mene Brkajlija, Ničim izazvan, Ćelava ti mama, Pokojna Mileva, Amfibolije, Vookela, Zijan Cerka, Ime Dedino, Spajder Pig, Ignjat,  (i mnogi drugi koje pratim, a nenamerno sam ih izostavio) uticajniji od onih koji su sebe nedavno okačili na nekakvu listu Uticajnih (koju su potom jedni drugima retvitovali do patetike)? Ne zato što su hejteri, već zato što su duhoviti, zdravi, drugačiji hejteri! Svetle tačke tamne strane sile meseca! Zato što hejtuju pretripovanost, zato što to rade unikatno, zato što gledaju u oči!

Onome što mi reče da sam postao uticajan, odgovor: Nisam postao, oduvek sam bio! Dovoljno za čip, možda i za pot… premalo za repot!

Ko se prepoznao, jbg, trebalo je da zna ko sam kad me je zapratio! Ko nije, prepoznaće se!

Daleko im lepa lajna!

P.S. Mrzim da pišem i pričam o sebi. Mrzim one koji me više vole zato što su me gledali, nego zato što su me čitali! Mrzim najviše one koji me mrze samo zato što su me gledali! Volim sve ostale! Čak i uticajne! Zato što me čitaju! I da, ova istina je samo moja i kao takvu ne tražim da je uzmete zdravo za gotovo.

P.S.S. Profesor Varagić mi je otkrio zanimljivo mesto koje ima svoje parametre za merenje uticaja. Klout.com. Nisu ga izmislili naši. I hvala mu na tome! Još samo da naučim kako se koristi!