BEOGRAD ZA IZBEGAVANJE: Mali vodič za one koji još uvek nisu postali Beograđani!

Urbani Beograđani zapravo i ne postoje. To je mit. Oni što su u moj rodni grad ujahali ’45, danas su već pedalirani po kojekakvim vikendicama u Čortanovcima ili su na putu ka zavičaju, i njihov talas je prestoni srpski grad nekako preživeo. Ali ovi što su se dovukli na foru «dao sam uslov za treću, sad bih mogao malo da se opustim» toliko su se razgaćili da je neophodno napraviti kratki vodič kroz Beograd sa osvrtom na par mesta koja su, mahom oni i obogaljili. Ovaj vodič poslužiće onim turistima koji u Beograd ne dolaze u belom mercedesu sa potkovicom, a onima koji se ovde bude odavno, kao kratak noter da baš i nije sve tako belo. Drugim rečima, koliko god voleli Beograd, sve njegove čari i neponovljivosti, ukoliko mislite da ovde pustite korenje budite spremni da zavolite i sve njegove bore.

Dobrodošli u vodič kroz «Beograd za izbegavanje»:

 1. Ulice – Karađorđeva i Kamenička

Čim kročite u glavni grad zaboravite na termine «raskopane su ova ili ona ulica» ili «gradi se u tom i tom kraju», jer čitav Beograd je danas jedno veliko gradilište. Da me ne bi pogrešno razumele junoše nove vlasti, ista situacija bila je i sa njihovim prethodnicima, jer su i tada gradske ulice bile toliko bogate rupama da bi svaka iole pravna država morala stanovnicima svog glavnog grada da plaća debelu nadoknadu za pretrpljene strahove, duševne bolove i povređeno dostojanstvo. O skenjanim trapovima i stečenim hemoroidima da i ne govorim. Iako je ovo jedna od retkih stavki gde je konkurencija više nego žestoka, ukoliko vas neka muka ne natera, izbegavajte dve ulice – artiljerijsku Karađorđevu – šampiona rupa i pešadijsku Kameničku, naročito od novembra do maja. Ko u njoj makar jednom nije izmerio leđa laže da je iz Beograda.

 

2. Park – Picin

U neposrednoj blizini gore pomenutih basamaka nalazi se i park, koji se tako zove samo zato jer ima više od tri klupe i četiri drveta. Osnovna namena mu svakako nije odmor i rekreacija, a glavni razlog zašto je ovo mesto za izbegavanje govori vam već sam njegov nadimak – Picin park. Stecište najgoreg šljama gradskih kamenjarki, drljavih makroa, jednorukih mandova, polutrandži i inih spodoba, nalazi se tik uz Ekonomski fakultet, pa su mnogi skloni da pomisle da nam je upravo iz tog razloga ovakva i ekonomija. Kako neko ne bi pomislio da ovde danju ponekad ne zalutaju i normalni, treba naglasiti da su česti gosti Picinog parka putnici koji prave pauzu između dolaska autobusa niodkuda i nastavka puta vozom bilo kuda. Ukoliko ipak rešite da prošetate kroz Picin park posle prvog sumraka, i praćne vam se šarančić, verujte mi da ste najmanje zreli za posmatranje. Savet glasi – izbegnite troškove, pa pošto je štajga preko puta, slobodno pretrčite žmureći ili prilezite na šine prvog levog koloseka. Sefte je, a taj voz ionako ide samo do Lapova.

 

3. Bioskop – 20. oktobar

Dooobro, došli smo i do bioskopa. Oni stariji kino-manijaci sigurno se sećaju bioskopa 20. oktobar po tome što su se ovde nekada prikazivali Kung Fu spektakli, posle kojih se pola sale šibalo niz Balkansku ulicu. Pre zlatnog doba honkoških akcionih u ovom kulturnom zapećku bila je postavljena bomba. Nečiji nesrećni mozak odneo je brojne ljudske živote, ali su tadašnji gradski očusi rešili da štrpnu neku banku iz CK i renoviraju ovaj bioskop. Rasklonili su krš i lom, izmalali zidove i stavili nove stolice. I toliko od renoviranja. Od tada prođe nekoliko svetlosnih godina, a u ovu rupčagu od bioskopa niko više nije uložio žute banke. Umesto da od 20. oktobra naprave atrakciju i pretvore ga u najveći poljski WC na svetu, nadležni i dalje dozvoljavaju da se ovde prikazuju filmovi. Doduše, moja poslednja kino avantura bila je više nego realistična, jer na platnu je Tom Henks preživljavao boreći se sa morskim talasima, dok sam ja u sali sedeo sa otvorenim kišobranom. Sreća da nije dugo padala kiša, mislim na filmu, jer se Henks nekako spasao, a ja sam narednih nedelju dana gurao toplomer tamo gde ne treba. 20. oktobar, želim ti još jednu bombu, ali bez ljudskih žrtava.

 

4. Restoran – Kineski u 70. bloku

Kinezi su se u urbani gradski milje savršeno uklopili, pre svega jer su ekstremno neuredni, a neopisivo lako su prihvatili tradicionalni manir novopečenih Beograđana kojima su omiljene discipline bacanje đubreta s terase i držanje svog viška obuće u hodniku ispred vrata. U tržnom centru novobeogradskog bloka 70 nalazi se kineska kafanica, koje se, odgovorno tvrdim, ni Kusta ne bi setio. Ovde možete slobodno da jedete sedeći, ležeći, stojeći, da pušite, pijete, srčete, galamite, podrigujete ili pevate. Ovde Kinezi govore srpski, Gangeri kineski, a kuvari iz Zone Sumraka  spremaju najukusniju kinesku hranu u Beogradu. Ukoliko ste već preležali koleru, SARS, AIDS i slične viruse, ovo je pravo mesto za vas.

 

5. Benzinska pumpa – Sve

Da li znate koja su zanimanja početkom devedesetih godina bila na čelu onih za koje su vam bile potrebne najdeblje kumovske, plemenske ili burazerske veze? Svako ko je odgovorio «carinik, pumpadžija i policajac» ima dozvolu za nastavak čitanja. E, pa pumpadžija je ključna reč ovog poglavlja. Vlasti su se od onda i te kako promenile, ali jedno navika je ostala – na benzinskim pumpama i dalje kradu za medalju. Sreća, pa ukoliko ste namazaniji ne mogu da vas presvuku na mnogo fora… možda na nekih 15-ak, 20. Brži su od treptaja oka, a jedno vreme su bili specijalizovani za proizvodnju «originalne» tečnosti za pranje stakla. Ukratko: pred vama otvore flašu, čiji se čep odvrće u kompletu, sipaju vam tečnost i bace flašu u kantu. Čim odete izvade je, napune običnom vodom i stave par kapi antifriza da izgleda autentično. Kad ugledaju papka, šire ruke kao da im je stigao Deda Mraz. Beograđani su po dve stvari unikatni: jedini na svetu nemaju zemljake i jedini su na svetu čiji automobili već odavno idu na vodeni pogon

 

6. Diskoteka – Razne

Svaki iole raspusniji posetilac Beograda poželeće da ode do jedne od brojnih prestoničkih diskoteka. Kako je Beograd jedan ogromni vilidž koji živi na reci, vilidž piplovi koji ga naseljavaju vole da se smucaju po kojekakvim splavovima na kojima obično trešte narodnjaci od juče do prekosutra i nazad. Postoje i neki fensi klubovi na vodi, a tu su glavna klijentela lažne šibadžije sa kajlama i pederušama ispod miške, i njihove raznopušne sponzoruše. Izbegavati ih mahom zimi, jer tad rumeni zumbuli najbrže potežu! S kuka! Postoji i par klubova koje treba zaobilaziti samo ukoliko ste bilo kakav ljubitelj suprotnog pola. Ovde nema gedžovana, svi muškarci su lepo vaspitani, vrckavi i kulturni, a sve ribe su nadrkano nervozne, tetovirane i raspoložene za seks… sa drugim ribama.

 

7. Pijaca – Stari Merkator

Znam da se mnoge ujne neće složiti sa mojim sledećim navodima, ali… Pijaca «Stari Merkator», ne samo da je najskuplja u gradu, već je i apsolutni šampion u smradu, prljavštini i nekomforu. To je jedina kompletno zatvorena zelena pijaca u Beogradu, a ko se ovde ne ogrebe za vajrus, živeće jače od 100 godina. Nadaleko je čuvena i po svojim tačnim kantarima, pa vam se preporučuje da za svaki artikal ponesete duplo više para od planiranog. Zlu ne trebalo. Kada sam poslednji put kupovao lubenicu, emajlirani garagan, koji više liči na DJ Pandžabija nego na tipičnog srpskog poljoprivrednika, s jedne strane strane svoje nove vage naslonio je odabrani plod, a sa druge je u nedostatku tegova stavljao litar po litar mleka u tetrapaku. Ovakvom matematikom stigao sam do neotkrivenog podatka da je lubenica od 9 kila teška tačno 8 litara mleka. Doduše, dugotrajnog pasterizovanog.

 

8. Izletište – Ada Ciganlija

Ada Ciganlija dobila je ime po tome što su se pre tačno 26.000 godina na tom mestu naselili preci današnjih Roma. Pregradivši reku u nameri da se lakše bave ribolovom, praromi su kasno shvatili da se u isto jezero ne može vršiti mala, srednja, velika i najveća nužda i posle toga iz njega i bezbedno pecati. Zato su rešili da se odsele u Indiju, a kasnije pridošlim Srbima su ostavili jedno divno izletište. Od tada je bezbroj mora Savom proteklo, a slepo crevo Savskog jezera i dalje je jedno od najgroznijih kutaka mog Belog betonskog zavičaja. Posebno ona fensi Makiška strana. U vrelim letnjim mesecima, ovde se skupi sav polusvet, svi nakupci sa Merkator pijace, nafatirane pumpadžije, razne vrste seksualaca, beogradski Kinezi, lužički Beograđani, kamenjarke i transverzalci, urbana ;etvrtgradska stoka, lažni intelektualci sa omiljenom poštapalicom «generalno», voajeri, nedojebani penzosi u atletskim majicama, pregoreli urbanisti, šibadžije-ogledaloljupci i njihove napumpane konkubine u gaćama model «kanapče za čmarče».

Eto, za početak… Dobrodošli… u Beograd za izbegavanje!

 (nastaviće se… u vašim komentarima)

FOLLOW ME: Istina o “Uticajnim” tviterašima!

Uđoh u tviter ludilo pre četiri i po meseca. Naravno, kriv je Kiza Torbica, ta unikatna spona koja deli virtualni od preobičnog sveta, stojeći sa obe noge na obe strane. Načukah se isto toliko (četiri i po soma) tvitova i nakupih skoro isto toliko pratilaca! Neko mi reče – postao si uticajan tviteraš! E, ajmo malo na tu temu! Nisam postao! Još uvek sam zdrav!

Moj prvi utisak glasi: 90% samozvanih “uticajnih tviteraša” su teški debili… Ali, teški! To su mahom oni što su prvi počeli, u vreme dok smo mi još uvek zigovali, cirkali, išli na tekme, skupljali slajbe i radili sve što rade mladi. Uglavnom su to štreberoliki tipusi kojima već na prvi pogled provališ da im je dugo držanje laptopa na krilu spalilo muškost! Upravo nju nadoknađuju javnim veličanjem svog uticaja, one nevidljive tvorevine koja se ne promoviše. Jer, uticaj je je kao “izgovoreni maler”, čuveno pravilo da umesto da pomisliš u sebi – naglas kažeš ono što ne želiš da ti se desi! Nisi uticajan ako se uticajem kurčiš! A jesi kurac ako misliš da ćeš ga nadoknaditi uticajem!

Presterilni su! U razgovoru retko koriste lokalizme i žargone “iz kraja”, verovatno voze kola s produženim gepekom, nose košulje na šav ili džempere s grbom. “Nikad ne bi pristali da uđu u masone”, iako im niko nikad nije ni ponudio. Njihova je bila ona specijalka, čuvena lopta koju su imala deca imućnijih i zbog koje su, iako s dve i po leve noge uvek morali da budu u timu. Na vreme su provalili da je onlajn budućnost, prešaltali se odmah posle MS DOS-a i sad se ponašaju kao da su sišli na Mars!

Svojstven im je efekat “staklene tašte”… Dakle, gledaju kroz vas kao što vi, uz rutinski klimoglav gledate kroz taštu, dok vam priča zilioniti put o važnosti taštine praznine. Sve vaše je zanimljivo, ali sve njihovo je zanimljivije. Jer, oni su uticajni!

Među njima ima i od ranije poznatih njuški. Njihovo “uticajan sam” ima posebnu težinu.
Uticaj nije pitanje poznatosti, uticaj je pitanje poštovanja… Pre svega poštovanja onih kojima tvituješ, pa tek onda poštovanja koje treba da zaslužiš od onih koji te prate i zbog kojih bi i trebalo da tvituješ, makar jednako koliko i zbog sebe! Tviter nije naivna igračka, makar ne koliko se naivno ponašaju samoproklamovane guru veličine. Od onih koji to zaista i jesu nikad nećete čuti priznanje da su na bilo koga i na bilo koji način prebitno uticali! Plašim se da je zbog tih uticajnih, sve manje nas koji više volimo da negde, u nešto ili nekog ističemo!

Među uticajnima mahom nema dobrih frajera! Ima ih uglavnom među onima koji ih hejtuju. Možda baš zato i mrze jedni druge!

Posebno odvratna kategorija “uticajnih” su oni kojima plaćaju da tvituju! Da se odmah razumemo, treba napraviti razliku između ljudi koji žive od tvitera i tvitova i onih rent-a-tvit ciketana. Onih navlakača, “pogledajte moj post o toj stranci, tom proizvodu” njuški, onima koji “šatro dobronamerno” hvale jednu opciju, pozivaju na konzumiranje određenog brenda, turističkog mesta, određenih likova (mahom uticajnih van tvitera). To je kancer tvitera! Ne zato što on ne treba da se koristi za promovisanje, naprotiv, već zato što se to radi na dripački, providan i seljački način!

Samozvani uticajnu su prepoznatljivi po “ja, pa ja” tvitovanju. Takvi atenšn frikovi su tu najmanje bitni, a prepoznaju se lako… jedan drugog hvale na sva usta, osluškujući eho zajedničkih pratilaca kao raspomamljeni mufloni. Vojvode i serdari!

Zanimljiva stvar je i činjenica da oni koji ih prate to rade u najmanje 80% slučajeva zbog drugih. Zanimljivija mi je mazohistička činjenica da ih retko otprate čak i kad im se “uticajni” popnu na kurac! Valjda i to rade zbog drugih! Ipak, na vrhu zanimljivosti je suluda ubeđenost “šatro uticajnih” VIP tviteraša da su proroci, obdareni mislioci ili prefrajeri samo zato što ih prati zilion kojekakvih zumbula, što jajolikih, što jajoimenovanih… Njihova vantviterska poznatost ovde nije uticaj! To je samo iluzija! I svako verovanje u suprotno je nezalečeni kompleks ili glupost. A glupost je posebno uočljiva kategorija na Tviteru, jer on je kao kap veniša na čistoj crnoj majici. Ne skida fleke, pravi ih! Zato je obaveza i odgovornost onih sa bezbroj K pratilaca daleko bitnija od merenja “čiji je veći i od zahvaljivanja jubilarnom ciklionitom “fenu” i obećanjem da će srećnom foloveru pokloniti kasetu “Best of Sejo Kalač”.

Da, i sam pratim te “ja sam uticajan” likove. Uglavnom iz radoznalosti, želje da i od njih naučim kako ne treba, ali i zbog svesnosti da ima 10% uticajnih koji nisu teški debili. Neke druge pratim iz razloga zbog kojih sam se kao džanki i navukao  na tviter – jer me čine nasmejanim, opuštenim i njima bliskim. Zašto su za mene Brkajlija, Ničim izazvan, Ćelava ti mama, Pokojna Mileva, Amfibolije, Vookela, Zijan Cerka, Ime Dedino, Spajder Pig, Ignjat,  (i mnogi drugi koje pratim, a nenamerno sam ih izostavio) uticajniji od onih koji su sebe nedavno okačili na nekakvu listu Uticajnih (koju su potom jedni drugima retvitovali do patetike)? Ne zato što su hejteri, već zato što su duhoviti, zdravi, drugačiji hejteri! Svetle tačke tamne strane sile meseca! Zato što hejtuju pretripovanost, zato što to rade unikatno, zato što gledaju u oči!

Onome što mi reče da sam postao uticajan, odgovor: Nisam postao, oduvek sam bio! Dovoljno za čip, možda i za pot… premalo za repot!

Ko se prepoznao, jbg, trebalo je da zna ko sam kad me je zapratio! Ko nije, prepoznaće se!

Daleko im lepa lajna!

P.S. Mrzim da pišem i pričam o sebi. Mrzim one koji me više vole zato što su me gledali, nego zato što su me čitali! Mrzim najviše one koji me mrze samo zato što su me gledali! Volim sve ostale! Čak i uticajne! Zato što me čitaju! I da, ova istina je samo moja i kao takvu ne tražim da je uzmete zdravo za gotovo.

P.S.S. Profesor Varagić mi je otkrio zanimljivo mesto koje ima svoje parametre za merenje uticaja. Klout.com. Nisu ga izmislili naši. I hvala mu na tome! Još samo da naučim kako se koristi!